Друга рука уживања

Сезаме отвори се!

Бандера постављена испред врата на уској стази прави проблеме приликом уласка, који одмах по том нестају. Прво што сачека доброћудног купца, у намери да изненади пријатеља залуђеног за глупости попут плоча или да обнови, попуни и освежи своју колекцију, јесте полица у висини, мало испод просечне висине човека, онда након првобитне пометње креће право уживање.

Кад је цветала вутра.

Без посебног мириса, очекиваног за затворени простор са много пластике, картона и најлона, кружи звук најфинијих мелодија. Можда Запа није размишљао о томе, производећи своју музику, да ће се у доба нула и јединица вртети његове песме. Десно од улаза, на пулту сличном кафанском шанку од цигала иза којег је зид препун различитих успмена и значајних ситница, вероватно за власника, на барској столици седи висок али изузетно полетан, једини продавац који савршено познаје ову оазу. Врх те застрашујуће полице са уласка претрпан је старим часописима, различитим, међу којима се налази књига са насловом „Кад је цветала вутра“. Зидови су претворени у полице у којима се на најпажљивији начин чувају драгоцена издања плоча. Сваки ред носилаца звука је означен металним натписом разврставајући жанр музике. Иза шанка и првог удара плоча, налази се наизглед пространији део просторије. Само на први поглед, јер је испод полица послагано мноштво идентичних пластичних посуда, као оне које могу да се купе за пешкире у купатилу, препуне различитих музичара. Прегршт издавачких кућа, мноштво ретких примерака, оних које је застрашујуће тешко пронаћи достиже број од двадесет хиљада и налази се у овом, наизглед магацину, али када се у њему проведе неко време заиста домаћинском простору са пријатном атмосфером.

„Ми смо друга рука плоча.“ одговарао је продавац љубопитљивој групи купаца.

Два огомна звучника и сталак са неколико грамофона олакшавају посао у тражењу онога што нас интересује. Преко пута грамофона чека столић са две похабане фотеље у којима купци могу да се одморе, буду послужени пићем или једноставно уживају опуштајући се. Заморно је и крајње непотребно говорити о томе колико плоча и где се налазе плоче у Југовинилу, а када бисмо покушали да набројимо извођаче потрошили бисмо неколико месеци живота радећи свакодневно. Посебно занимљиво изгледа полица са класицима светске књижевности, која овде украшава простор на зачељу радње и степенице које воде највероватније у подрум искоришћен за складиштење онога што не може да стане у излоге или онога што онемогућава кретање. Једино место где плоча нема јесте плафон, који је и поред труда да се улепша простор пожутео на неким местима и веома надуо од последица лошег крова и кише. Али ето и на њему се могу пронаћи концем окачене мале плоче као украси. Кажу да цвеће воли музику, а овде цвеће у саксијама више изгледа на травке ударене градом и спржене Сунцем. Оне су ипак ту само да купе воду на местима где прокишњава.

Тихо и мирно, свако по свом укусу, и веома пажљиво да се не би нешто срушило, људи толерантно и веома културно трагају за својим извором уживања. Светло у продавници постаје јаче од оног природног и ускоро ће дан променити своју страну плоче.
Сезаме, затвори се!