Мештани села Кључ, крај Мионице, на обронцима Дивчибара помињу, кад их упитате, да су одвајкада кроз њихов крај пролазили путници и да је ту, више самог села, које сада броји непуних три хиљаде душа, некада, у Турско време, кажу предања, била царина па се читав крај са падинама тако назива. У 13. веку ту се налазио манастир Велимирови Двори чији остаци постоје и данас, а, кажу сељани, могу се још увек пронаћи и делови цевовода који је са околних падина из винограда из даљине од чак три километара доводио већ цеђено, чувено манастирско вино директно у бурад. Ту километар и по од извора, река Лепеница прави острво од 43 ара где се од вајкада налазио млин и трошни мостић од дрвета а који су власници годинама запустили па је и касније направљена кућица за ловце зарасла у коров немајући неку озбиљнију и учесталију намену.
–Зар у оваквој лепоти да уживам сам –помислио је Влајко Вуковић када га је пријатељ, пре десетак година довео знајући да више од две године трага за местом нетакнуте природе. Непун час имао је да одлучи хоће ли се скрасити и направити рај за себе и друге, који је у тренутку инспирације назвао „Кључ раја”. Раскрчио је коров, преко двадесет иструлелих пањева ораха, топола и јасена ко зна кад исечених. Каменом је обезбедио обале острвца које су се обрушавале, испресецао каналима кроз који се вода у слаповима руше поново у главни ток а премошћавају је мостићи као из бајке. Реновирао је стару ловачку кућу са тремом. Изградио је сигуран бетонско камени мост преко реке. Воденицу стару 135 година потпуно обновио а старо воденичко камење рестаурирао убацујући модерне елементе савремених млинова. Лепеница је поново почела да меље најквалитетније жито, кукуруз и хељду од којих се за породицу и пријатеље праве погаче, развијају пите и пеку гибанице или прави качамак на правом огњишту. Изградио је и мали рибњак, узгајалиште пастрмки кроз који тече чиста и хладна вода реке али му је у недавном поводњу у Лепеницу „исцурело” више од две тоне рибе. Каже, не мари, обновиће рибњак али се бар пецароши из Мионице и читавог краја радују. Испред старог вајата који је претворио у комфорну собу са купатилом можете се пећи роштиљ или јагњетина, прасетина испод сача уз пекарски кромпир и домаћи кајмак. Свако ради шта жели. Чита, слика, слуша музику док се деца играју по мостићима, травњацима, пецају у овој планинској речици кленове или праве бродиће. Домаћини Влајко засмета само толико да вас покрије џемпером од сељачке грубе вуне уколико сте заспали на лежаљкама у тишини и миру. Пита све пријатеље шта ће за вечеру већ у пет поподне јер опијени ваздухом и жубором Лепенице, (или домаћих воћних ракија) брзо утонете у сан.
Планова има још за сопствену 10 киловатну централу али и градњу базена, јер су воде Лепенице и по највећој врућини на слаповима плаже или у дубљој води хладне. Влајку Вуковићу не недостаје ентузијазма и идеја али да би свој пројекат завршио треба му помоћ како би заокружио своју „рајску причу”. Зато ће, идуће лето организовати за све пријатеље и познанике, који често наврате код њега на обронке Дивчибара и уживају уз Лепеницу, праву ОРА(Омладинску радну акцију). Пошто је и сам био некада акцијаш у Југославији сигуран је да ће имати довољно бригадира да заврше радове које је наумио.Овај вредни, предузимљиви човек припремио је и јарбол за дизање заставе, па се нада да ће прогласити неке од својих пријатеља и за ударнике. Ваљда ће му се после свег труда и припреме идеје и остварити–заслужио је сигурно.
