Госпођа Олга је спустила шољу од финог „Мајсен” порцулана са тацном на мермерну плочу сточића за кафу и гледала кроз стакло пахуље које су посипале калдрму Теразија. Био је јануар а здање осигуравајућег друштва „Росија” – велелепни хотел „Москва” из којег је пијући кафу гледала на зимски Београд отворио је свечано краљ Петар И Карађорђевић само неколико дана пре, на православну Нову годину. Осећала се испуњено, уз своје пријатељице и први пут се чинило да јој не недостају Русија, степе и зима, знала је да ће ово бити заувек њен град.
Управо тако некако може да се замисли јануар 1908. године када је пре 110 година здање хотела Москва изграђено и постало позорница за приказ и борбу утицаја на Србију, најзначајнију земљу Балкана, око које су се ломила политичка копља. Тада је палата Москва донела дух космополитизма у Београд и заправо је репрезентативно здање највише и заслужно за ново обележје, јер је начинило од наше престонице примамљиву тачку на мапи Европе . Не само да је изменила силуету Београда већ је постала главни орјентир , увеличала Теразије као једна од првих зграда у сецесионистичком стилу на нашим просторима. Плејада најзначајнијих људи историје, културе, политике , науке прошло је кроз собе и уживало у чарима овог посебног места Београда и наше земље. Поменимо само: Милева и Алберт Ајнштајн, Иво Андрић, Индира Ганди, Леонид Брежњев, Франш д Епере, Роберт Мак Намара, кнегиња Олга Романов, Бранислав Нушић, Никола Пашић, Лав Троцки, па познати глумци, Роберт де Ниро, Бред Пит. Дан данас се у председничком апартману налазе комади намештаја са двора српске династије Обреновић. Од средине прошлог века, здање овог хотела је под заштитом државе као споменик културе града Београда. Апартмани носе имена по својим чувеним гостима који су боравили у њима и ни један није истоветан, сви су различити и уникатни, што даје незамисливу чар боравка у овом култном хотелу југоисточне Европе.
Ово место тајни, дипломатије , љубави , бола и носталгије остало је заувек записано у срцима многих кој су посетили наш град кроз његову бурну историју коју је и ово луксузно здање делило. Знаменитост Београда сада посећују људи из далека, туристи али и сви они који било каквим послом стижу у наш град, јер не желе да пропусте у Београду да нису попили кафу у „Москви” и појели парче надалеко чувене торте „Москва шнит” јер то је данас „Москва” . Место где се састају традиционализам , нове вредности али и неке старе, неговане илузије о величини, оних који седе у првом реду „позоришта Москва” и гледају на живот данашњег Београда са „Москва висина”. Јер сви се осећају посебним када седну у салу или башту овог чувеног места Београда.
Познато је да је реноме тешко стећи али га је лако и изгубити, уколико се не даје свакога дана 110 одсто могућности. Не би ли неке нове „кнегиње Олге”(или барем оне које се тако кнежевски осећају док седе у кафетерији) могле да на својим „ФБ” или којим већ „профилима”, прикажу фотографију и додају коментар, поносно, са ове београдске позорнице гламура. Наравно део имиџа и култа „Москве” је и шеф посластичарнице Добрила Станковић која је и чувар легендарне посластице која се прави већ пету деценију, од када је посластичар Аница Џепина смислила торту „Москва шнит”. Она је прерасла значај и границе, постала прави слатки бренд нашег града као што је „Сахер торта” за Беч. Шта све нису покушавали , многи посластичари не би ли сазнали оригинални рецепт, који Добрила још увек брижљиво чува. Сама торта од нежног белог крема, реских вишања, ананаса и брескви припрема се у домаћинствима широм региона, али само је један оригинал јер су одмери и „фајнал тач” оно што одсликава мајсторство и јединствени укус ове посластице, која се једе уз звуке клавира пијаниста који се смењују са умирујућим репертоаром читавог дана. Једноставно, не можете да се отмете утиску величине и снаге места на ком сте. То је оно што, чини се, привлачи и већину гостију ове легендарне тачке Београда. Није чудо да је проглашавана шпијунским рајем, незваничном водиљом дипломатије из сенке у Србији или најутицајијим местом на Балкану за завршавање свих могућих и немогућих пословних варијанти. То се никада не може рећи за књжевнике професоре, политичаре, дипломате у пензији али и обичне људе који желе да осете тај дух вечности , непролазности и значаја а које носи сами зидови овог здања од гранита из Шведске и нашег из Рипња преко „Жолнаји” мајолике и плочица из Печуја док пијаниста свира руске романсе или „Јовано– Јованке”. Али све то је некако природно, очекивано за здање по којем су шетали краљеви , кнегиње и принцезе – једноставно „Москва”.
