Ненад Новак Стефановић је данас новинар дневног листа „Политика“ где пише о историји Београда у рубрици „Једна кућа, једна прича“, а такође бивши уредник у редакцији „Srpski Who is who“ и магазина „Дуга“, „Круг“, „Ауто свет“ и „Мушки свет“. Аутор је до сада објављених 14 романа и хроника, од којих су најпознатији романи „Убиство у Капетан Мишиној“ и „Водич кроз љубавну историју Београда“.
Када сте почели да се бавите новинарством и због чега?
Новинарством сам почео да се бавим 1991. године, сасвим случајно, из крајње нужде. Никада нисам замишљао, нити маштао да ћу се тиме бавити. Родило ми се друго дете, нисам имао сталне приходе и жена ме је малтене избацила из куће и рекла: „Иди негде, ради нешто“. Отишао сам у редакцију „Дуге“ јер су тамо годину дана раније објавили приказ моје књиге. Како никакво искуство у новинарству нисам имао, морао сам у редакцију да одлазим више пута, да би ми на моју упорност, тадашњи уредник Миломир Марић, дао задатак да сачекам Линду Карађорђевић на аеродрому, након чега су ме и примили за стално.
Пошто сте углавном радили у новинама и магазинима, да ли Вас је нешто конкретно привукло у писаном новинарству и ако јесте, шта?
Отишао сам директно у магазин јер сам сматрао да је писано новинарство слично писању књига, које су ми пре тога биле једино занимање и извор прихода. Некако ми је то магазинско новинарство од почетка било блиско. Касније се испоставило да постоји велика разлика између ове две професије јер новинарство захтева писање истине, док књижевност, како би на прави начин приступила читаоцу, мора у себи да има мало драматургије.
Како сте у многим магазинима били главни уредник, какве су одговорности са којима сте се сусретали и колико се разликују од одговорности новинара?
Прво сам био уредник свог приватног листа ,,Круг” чији је први број изашао баш на дан када је донет Закон о информисању-Шешељев закон, који је подразумевао драстичне казне за новинаре. Одмах у првом броју сам одлучио да направим ,,експлозију”, па шта буде. На тај начин остао сам одговоран према публици. Заиста су одговорности као главног уредника велике. Као новинар сте одговорни пре свега својим читаоцима, искључиво за сопствене поступке и објављене речи, што такође није наивно и много пута сам ишао по суду јер некоме мој текст није одговарао. Међутим, као главни уредник сте одговорни, колико за своје поступке, толико и за поступке других новинара у редакцији. Свима којима не одговара нешто објављено прво осуђују и нападају уредника који је то пустио.
У ком послу сте више уживали, као новинар или као главни уредник?
Дефинитивно као новинар. Тај посао ти уноси неку динамичност у живот и тера те да га заволиш. Марић, мој тадашњи уредник, ми је на почетку каријере дао један савет: „Ти мораш да пишеш тако да те сви мрзе у граду. Ако не напишеш текст због којег ће сви да те мрзе, онда ниси новинар“. И заиста, тек након објављеног текста у ком сам критички писао о тадашњој опозицији, у којој сам се кретао, сам осетио ту моћ новинарства.
Често чујемо о појави медијског мрака последњих неколико година, а та појава се такође помињала за време владавине Слободана Милошевића. Пошто сте Ви радили као новинар и у то време, како бисте упоредили слободу медија тада са овом сада?
Са сигурношћу могу да кажем да у нашој држави слобода појединца или медија у потпуности никада није ни постојала. Медијски мрак у време Милошевићевог режима не разликује се много од овог данас. Можда само по једној ствари, а то је да у Слобино време сте макар са друге стране имали Запад, попут Америке, који се трудио да у нашој земљи успостави неку врсту демократије и ком сте могли да се обратите за помоћ у свако доба. Данас нажалост, помоћ неке друге државе нећете пронаћи.
Да ли сте се током своје каријере сусретали са политичким или неким другим видовима притиска?
Новинари се стално сусрећу са притисцима. Мени као новинару је конкретно највише сметао притисак који је свака власт вршила над нама и који и даље врши, а то је финансијски. Никада нисмо били плаћени како треба и увек нас је делио један корак од сиромаштва. Чак и они познатији новинари су у аутобусима бежали од контроле јер нису имали довољно новца да плате карту. По мом мишљењу је то најгора врста притиска, јер политички или притисак у виду мита увек можеш да одбијеш, а на ово си осуђен.
Да ли сте током своје каријере главног уредника доживели неки политички притисак?
Наравно. То увек покушавају, па код кога прође. Ја нисам подлегао притисцима, чак ни оним озбиљнијим претњама или покушајима подмићивања, па сам на тај начин сачувао свој интегритет и образ.
Пошто сте до сада објавили 14 романа и хроника, да ли Вам је као материјал за писање помогла и Ваша новинарска каријера?
Свакако да без ње не бих постигао као писац ово што сам до сада. Помогла ми је та моћ новинарства да се свуда увучем и сазнам нешто што, да сам само писац, не бих могао. Такође ми је помогао имиџ који сам као новинар изградио, па су ми људи са великим поверењем отворили врата својих кућа и дозволили да завирим у неке њихове архиве које никада до сада нису објављене.
Шта бисте из новинарског позива издвојили као најзанимљивије?
То што си у могућности да одеш свуда и упознаш много различитих људи. Ја сам пропутовао пола света и остварио много контаката, а кључ је само у томе што сам био знатижељан, вредан и што сам волео свој посао. То отвара сва врата.
