Пужић вреднији од милиона златника

Најпознатији београдски пуж упућује вас на улаз у једно дечје позориште. Тамо ће вас дочекати тата у оделу вечног дечака, који ће чаробним плаштом загрлити другаре и понудити им витамин за душу.

Кад викендом скита, па пође Улицом Божидара Аџије, човека пронађе неки тихи ветар који му греје срце. Тамо дрвеће чува једног Пужа да се не прехлади када пада киша. Иза угла он вас заводљиво гледа и позива да се сакријете у његову кућу. Када уђете, све је надреално: Пуж је можда спор, али у ствари брзо мисли, бате и секе често су сложније од тата и мама, а представе нису само за гледање већ и за учествовање. Уласком у то царство закорачили сте у свет невиности где само слога свакога спасава.

У овом царству весело живе тата Бранко Милићевић Коцкица и мама Светлана Цаца Алексић. Међутим, њихов Пуж је најпре био голаћ.  Те 1977. године још нису имали кућу. Одлучили су зато да се натоваре и почели да путују заједно. „Возом од чоколаде” лагано су ишли по разним салама, ливадама и плажама, све док 1987. године нису пронашли дух Београда у Улици Божидара Аџије 21 (Радослава Грујића 21). Тада Пуж почиње да гради своју кућу. И тако настаје Позориштанце Пуж. И даље им је у граду фино, догоди се и да се прехладе, али им је лек у смеху и песми. Хор „Пужићи фићфирићи” највеће им је наоружање. То је огромно царство у ком важи само један закон, и нико га не крши. У њему царује другарство.

Главна је мама Цаца. Она ради на првом спрату и управља овом кућом. Да би лакше радила, потребна јој је близина пужића, па се поред ње налази сала за пробе хора. На спрату изнад је радио-станица „Пуж” и још неколико канцеларија за одрасле. Те канцеларије избегавају мали војници, пошто не разумеју озбиљне приче. Иза, у дворишту, налази се паркинг где родитељи остављају кола, а ту стаје и аутобус који превози пужеве када гостују по туђим кућама. Власник Пужићеве куће су сами Београђани. Они су добре комшије и велики пријатељи овог царства. Зато је оно увек чисто, дотерано и препуно љубави. Стално се нешто ради, скоро никад се не дрема. И онда ласте често долазе.

Њихова прва представа била је „Бранков урнебес”, а урнебесан смех чује се све до данас. Увек свеж, обријан и с новим шеширом, овај Пуж изводи ову представу већ тридесет шест година. У овој сали прва представа била је „Откачена балерина”, која се тренутно не игра. Помоћу асоцијација и загонетака Бранко Коцкица учи другаре да мисле и трагају за истином. Воли и да обликује већ познате бајке. Променио је корице и избацио странице с ружним текстом. Бајке су зато добиле неку нову нит, неки другачији лик који брани своју кућу од лоших људи, пошто дубоко верује у доброту. То су: „Неваљала принцеза”, „Миладинова чаробна лампа”, „Снежана и браћа Грим”, „Мачор у чизмама”, Сан летње ноћи”, „Алекса у земљи чуда”, „Пипи кратка чарапа”, „Пера Пан”, „Гусаријада”, „Лаза мамина маза”, „Свирано де Бержерак” и други наслови. Зима је, па је најсвежија на репертоару представа „Бранко, Снешко и Деда Мраз”, док је најпознатија ипак „У свету постоји једно царство” која сведочи да оно треба да се налази у свакој породици.

Код благајне малишани се увелико играју док родитељи чекају карту с Бранковим потписом. Са звучника се, пред почетак сваке представе, чују већ познате мелодије из Бранкових представа. Немирнији радосно скачу, тапшу, певају и около трчкарају, трагају за Бранком. Они мирнији грицкају нешто и скупљају мрвице које су им испале. На пулту се могу пронаћи играчке, разноразне грицкалице, лизалице, књиге, ЦД-ови и ДВД-ови. Поред врата има неколико столица за родитеље, баке и деке, да предахну неколико минута пре него што и они постану део чаролије. На зиду се налази зелени сат са жутом казаљком. Подсећа на сома што плива у реци деце. На улазу у салу, по средини дугачке позоришне завесе, налази се златни пуж који је придржава. Овде се стварност умотава у неку бољу амбалажу. Ово је споменик детињства.  Представе су писане за децу од три до осам година. Букте поуке, па и одрасли могу свашта викендима да науче. Ако зазвижде на овим вратима.

Ова скромна кућа има места за 214 људи. Није немогуће да угости и више. Седи се некад и у крилу, а понекад и чучи испред бине. Мала сцена зачас се претовори  у широко пространство на ком се доцртавају нови светови. На сцени се налази око двадесет пужића. Тих четрдесет радозналих очију посматра своје другаре и помаже им да упознају себе, део по део. Може и наглавачке да се учи. Нико се овде не стиди да запева, тако се учи не само математика и како постати див и принцеза него и да је царство у породици, а откривају се и тајне позоришне магије.  

Позориштанце Пуж нема стални глумачки ансамбл. У њему су гостовали и шминкали се неки од наших најпознатијих глумаца: Светлана Цеца Бојковић, Јелисавета Сека Саблић, Петар Краљ, Игор Ђорђевић, Борис Миливојевић, Слободан Бода Нинковић, Бранислав Зеремски, Александар Срећковић, Радован Вујовић, Гордан Кичић, Катарина Жутић, Горан Даничић, Иван Јевтовић, Тамара Драгичевић, Слобода Мићаловић, Милан Чучиловић и други.

На излазу, после сваке представе мали људи добијају медено срце. Товар који носи овај Пуж тежи је од милиона златника. У овом царству није све у новцу, има нечег и у дечјем осмеху.

Зато, ако познајете неког малишана, прошетајте се мало и уведите га у овај храм. Дешавају се тамо чуда. И када се будете удаљавали од овог царства, у вама ће нешто затреперити. Зањихаће се одједном гране да вам махну, а Пужић ће вас и даље шашаво гледати. Осетићете се вреднијим што сте макар на трен били део ове бајке.

Или можда још неко живи по правилима овог царства?