Професионалност никада неће изаћи из моде

Ауторка: Ања Гвозденовић

Ивана Јаснић Мастиловић радила је у Гласу јавности, кратко на тадашњој ТВ Kошави и три године на ТВ Б92. Данас је новинарка „Блица“ и добитница награде БеФем фестивал за 2020. годину.

Kако успевате да одржавате успешни пословни и приватни живот? Да ли је постојала ситуација када сте се питали да ли је нешто од наведеног уопште за Вас?
Мислим да је избор партнера веома важан. Мој посао је напоран, тражи максималну посвећеност, пожртвован рад… Ретко ко може да испрати такав темпо, јер ја немам радно време од осам сати као “нормални” људи. Радим стално, неретко ми телефон звони и касно увече. Трудим се да будем посвећена детету и да квалитетно проводимо време. Мој супруг и моја породица ме одлично разумеју, знају да ја не бих била ја без овог посла. Није било ситуација када сам сумњала у своје изборе. Моја породица мој је избор, мој посао је други избор, мало мање важан.

С обзиром на то да сте Ви први објавили исповест Милене Радуловић, које емоције су преовлађивале код Вас тада, а и онда када Вам се Милена прво поверила?
Разговор с Миленом био је мучан, то је најтежи интервју у мом животу, не може да се упореди ни са једним другим. Она је деловала хладно, затворено, несрећно. Није показивала емоције. Ја сам имала страхове. Највећи је био да је неким својим питањем не повредим додатно, јер већ је превише тога преживела. Рекла сам јој то и рекла сам јој да може да прескочи питање које јој не буде по вољи. Уверила сам је да нећу објавити ниједно слово без њене дозволе и то сам испоштовала. Тек када сам искључила диктафон, опустиле смо се и тада ми је рекла да препознаје добру намеру. Данас је ситуација другачија. У међувремену смо се упознале, постоји безрезервно поверење и она зна да на мене увек може да рачуна.

Kолико Вас је цела та ситуација/прича погодила?
Не само Миленина прича, већ исповести четири младе глумице су ме уздрмале. Натерале су ме да се преиспитујем. Мотало ми се по глави да је исто могло да се догоди мени или да сутра може да се догоди мојој ћерки. Мешали су се шок, љутња, страх…

Шта је оно што Вас је мотивисало да не одустајете?
Није био потребан посебан мотив, довољна је била патња кроз коју су девојке прошле. Заслужиле су да насилник буде кажњен. И када смо код одустајања, сто пута ћу поновити да тога нема. Нема “не могу”, “напорно ми је”, “плашим се”… Заједно са девојкама ћу пратити овај случај до пресуде и одласка Мирослава Алексића у затвор на служење казне.

Kада бисте имали ту привилегију да управљате медијима балканског подручја, шта Вам прво пада на памет да мењате, а шта бисте задржали (шта је оно што Вам се допада?) Зашто?
Ушла бих у редакцију, окупила све и рекла: ”Радите по савести, радите професионално и у јавном интересу. И ставите као ударну вест ако вас неко позове да стопира неку причу.”

Kада сте сазнали да Вас је Милутин Јелачић Јутка тужио? Kако сте се тада осећали?
Тужио ме је 38 пута. Ако ме је прва тужба изненадила, свака следећа није, али фасцинантна је бројка, заиста. Више пута ћу ја отићи на суд због тога што сам професионално радила новинарски посао него што је он био због сексуалног узнемиравања жена. То је нонсенс. Али, закони су такви, закони мрзе новинаре, направљени су тако да нас спутавају да радимо свој посао.

Да ли сте имали подршку или потребу да се Ви сада обратите некоме за помоћ?
Имам подршку своје редакције. Блиц је велика медијска кућа, са стабилним финансијама и ја сам растерећена. Моје је само да радим, а тужбама ме сигурно нико неће одвратити од тога да се борим за правду.

Kоју ствар у каријери бисте радили сваки дан до краја живота?
Борила бих се и борићу се за обесправљене, за угрожене. Осећај када решите неки случај или натерате институције да раде свој посао, када пошаљете насилника у затвор или мајци вратите отето дете, не може да се купи никаквим новцем. Ја за тај осећај живим и он ме води.

После свега што сте прешли и постигли, да ли сте помислили некада да у потпуности промените каријеру и „изађете“ из новинарства? Због чега?
Не.