Прича о независном новинарству је највећа превара

Vladan Tegeltija

За Србију се често каже да је земља кошарке. Резултатски успеси српске репрезентације оправдавају овај назив, али број телевизијских емисија у којима је кошарка главна тема свакако не. Емисије Зона пресс и СОС кош које уређује и води Владан Тегелтија већ две деценије представљају једини телевизијски програм намењен љубитељима кошаркашке игре. Од 1995. године, Тегелтија је непосредни сведок свих успеха и неуспеха српских кошаркаша. Несвакидашњим начином извештавања придобио је пажњу публике ал ии велико поштовање играча и тренера, па је једини новинар којем су врата свлачионице увек отворена, а изјава унапред загарантована, Данас, када спортом управљају лични и економски интереси различитих политичара, фукционера и осталих сумњивих лица, спреман је на критику, расправу о суштинским и стварним проблемима српске кошарке, као и на сталну промоцију спорта и спортских вредности. Упркос честим непријатностима и бројним притисцима које доноси сваки вид слободне мисли, Владан Тегелтија не престаје да на малој телевизији у својој малој емисији, у како сам каже ,,пекарском термину” ради велике ствари.

Често у својим емисијама кажете да сте изложени различитим притисцима и претњама. Коме смета Ваша критика? Да ли је проблем само у интересу различитих клубова или има и нешто више од тога?

Живимо у времену када свакоме смета критика. И они који се представљају као велике демократе и творци слободне мисли не трпе никакву критику на свој рачун, и то аргументовану критику. Ја сам први за одговорност, не можеш да причаш и пишеш шта ти год падне на памет, али ако изнесеш нешто аргументовано, нешто што је чињеница, у чему је проблем? Ако не говорим истину, изволи тужи. Критика је субјективна ствар, јер ко ће да процени шта је објективно? Никад за себе не кажем да сам објективан. Можда је то злоупотреба медијског простора али поента је да кажеш своје мишљење, некоме ће се то допасти, некоме не. Данас је све тржиште, неко ће да те гледа неко не, али и то што хоће да те укину и то је знак да вредиш. Када си безначајан нико се неће бавити тобом.

Пре неколико година сте најавили да би могли да се повучете из новинарства и потражите посао у својој професији. Зашто до тога ипак није дошло и шта се од тада променило?

Нема посла у професији, то се променило. Нема посла нигде и ни за шта.

Да ли сте то рекли у афекту или сте стварно размишљали о повлачењу из новинарства?

Ма какви у афекту! То су проблеми, притисци свакојаке природе. Ја увек кажем да сви који потцењују спортске новинаре треба да раде једно пар месеци па да виде шта је притисак. Много је лакше радити као политички новинар јер ако народ лоше живи, ако нема плате, ако је порез толики колики је, ту не може да се лаже и маже. А да ли је некоме примера ради офсајд, да ли је рука или није, једни ће рећи једно, други ће увек рећи друго. Имаш притисак од навијача, имаш притисак од људи из клубова, имаш притисак од политичара који су у клубовим, тако да је то троструки притисак. Много је теже него што многи мисле.

Завршили сте економију, смер маркетинг у спорту. Да ли сте имали намеру да се бавите спортским новинарством и како је дошло до тога?

Нисам намеравао, желео сам да радим баш маркетинг у спорту. То је тада било нешто ново. Када сам писао дипломски није било ни много литературе. Није било посла, тада је маркетинг радио ко је како стигао. У „Спорту“ је била школа спортског новинарства и нас пар са завршне године је отишло тамо. После месец дана су нас звали да почнемо да радимо и пишемо. Тако је кренуло у Спорту, па Студио Б и потом СОС канал. То се поклопило са Европским првенством 1995. године, тамо сам направио онај чувени прилог и ето, имао сам среће. После је то постала дрога са које не можеш да се скинеш.

Како сте на том Европском првенству у Атини, са којег сте први пут извештавали, као млад новинар стекли поверење да будете веома блиски репрезентативцима? Да ли су у то време играчи и тренери били жељнији медијске пажње него данас?

Ја сам тада имао 26 година, са већином играча сам био вршњак, а неке сам и знао јер сам играо кошарку. Било је чудно време, ти момци су већ неко време били ван земље и били су жељни једни других јер пар година нису имали репрезентативних акција због рата и санкција. Тада су се окупили и то је било дружење за незаборав. Имао сам среће да смо побеђивали и да су зато сви били расположени и да су ме добро прихватили. Није тада било ни конкуренције, само је РТС преносио утакмице као државна телевизија али је то радио по калупу, одради пренос и узме изјаве у најбољем случају и то је то. Мој директор је рекао ради нешто што нема РТС, што људи не виде на телевизији и тако су настали ти прилози из свлачионице и из аутобуса. Данас то раде и друге телевизије. Мада некоме се то није свиђало, називали су то таблоидно спортско новинарство.

Имате потпуну подршку СОС телевизије која је често под притисцима због Ваших емисија. Да ли сте због тога некада правили компромисе и до које границе новинар треба да пристаје на компромис?

Компромисе увек правиш. Имаш ситуацију да ти дође 60, 70 колега и каже лепо је што ти то причаш али нас ће укинути, ми нећемо имати новца, наше породице неће имати новца. Што би рекли, и моје дете једе банане. Ствар је проста. Када ти неко укине спонзоре готово је. Прича о независном новинарству је највећа превара, то не постоји. Како да искоментаришеш клуб којем је спонзор државна компанија, или директора те компаније, а да се он не наљути и не ускрати ти спонзорство. Ствар је проста… Или ћеш имати новца сам да се финансираш или ћеш се повиновати том домаћем спонзору, јавном предузећу или ћете финансирати неко споља, а онда ћеш зависити од тог споља. А како ћеш ти пливати у свему томе, то је посебна наука и посебно умеће. Треба бити паметан, мораш да знаш како да опстанеш и да балансираш у овом времену. Нема ништа ни од улизивачког новинарства, а ни од претеране храбрости или лудости због које чеш сутра остати без посла. Суштина је избалансирати и преживети.

 

Многи замерају Вашим емисијама али и комплетном програму СОС канала на лошем квалитету слике и звука. У чему је проблем?

СОС канал се 10 година тужи због добијања неисправне фреквенције. Добили смо тотално неисправну фреквенцију са страшним ометањима. А РЕМ ти тражи да плаћаш закуп те фреквенције, као кад купиш покварену робу.

 

Значи није ствар у техници коју поседује СОС канал него у неисправној фреквенцији?

 

И једно и друго. Не можеш уложити у нешто када дајеш новац за тужбе, за спорове и притом плаћаш неисправну фреквенцију. Парадоксално је да боља слика на интернет стриму него на телевизији. Било је и ометања и прекидања програма.

Да ли замерате својим колегама то што се не баве суштинским проблемима и коментаришу само оно што се дешава на терену али не и ствари које споља утичу на кошарку и спорт уопште?

Не смеју да се баве. Забрањено је. Добијеш директиву шта да радиш и то је то. Ја радим на СОС каналу зато што имам слободу. Слободу да радим, да зовем у емисију кога хоћу, да могу да укључим гледаоца. Где то још можеш?

Значи ли то да је за новинара који жели да буде независан најбоље да ради за што мањи медиј?

Испада тако. Све остало је под контролом осим друштвених мрежа у одређеној мери. Ко каже да није тај лаже. Све је контрола и притисак који изазива цензуру, економску цензуру или аутоцензуру. Довољно је да ти ускрате спонзорство.

Пишете и колумне за „Блиц“. Шта Вам више одговара, телевизија или писана реч?

Лепо је кад можеш и једно и друго. Доста су различите форме, а све има својих предности и мана. Телевизија није за кићење и за метафоре, док колумна трпи и сатиру и писање између редова.

Спортски сте новинар који не крије своје навијачко опредељење. Зашто сматрате да је то у реду, за разлику од већине Ваших колега?

Не постоји човек који се бавио спортом и који прати спорт, а да није навијао за Партизан или Звезду. Ко каже да није тај лаже или је тежак лицемер и фолирант, било да је играч, тренер, судија, функционер, новинар, било шта. Знали или не за кога навијаш, увек ће неко рећи да си ближи једнима или другима. Проблем је што 95 посто новинара навија за Звезду, отворено или прикривено и када је неко контра онда је то хаос. Замисли да ја кажем ево играча Звезде, а ево и наших, замисли да ја неког гађам лоптом као новинар или као уредник, замисли да сам ја рекао ови су страна тела, па мене би ликвидирали. Али је нормално да Оља Бећковић пита како неко може да навија за Партизан, нормално је да ти Марић то каже, нормално је да Иван Ивановић крене да се спрда о томе. Па гледаш филм „Бићемо прваци света“ где је Звезда настала као реакција на фаворизовање Партизана, а Звезда основана у марту 1945. године, а Партизан у октобру. Па како је Звезда у марту реакција на нешто што је основано у октобру? То је индокринација људи и спортско-медијски фашизам најгоре врсте. И онда је нормално да ћеш да искачеш из клишеа, а клише је стваран 40 година.