Новинарка Весна Дедић ове године обележава јубилеј трајања своје емисије „Балкансом улицом“
Пре петнаест година Дедићева је имала замисао да то буде једна малa емисија у којој ће сваке недеље водити разговор један на један са познатим именима српске јавности, а прерасла је у култну емисију која траје већ деценију и по. Своју новинарску каријеру започела је као тринаестогодишњакиња на Радију Титоград. Данас, после више од тридесeт година новинарског стажа, каже да још увек скоро ништа није остварила и да и даље сања велике снове. И даље се пита да ли жена мора да изгледа накарaдно да би јој признали вредност њеног рада. Каже да је новинарство данас бизнис, али и да уме да плаче као киша док траје монтажа емисија. Ипак прва је била најемотивнија и памти сваку реченицу Матије Бећковић који је био први гост „Балканске улице“. Тугу не крије ни када говори о људима која није стигла да угости, јер су нас прерано напустили.
„Сви који долазе да освоје Београд пењу се уз Балканску улицу и сви поражени који га напуштају спуштају се низ њу“, рекао Вам је Момо Капор у једном интервјуу. Данас „Балканска улица“ почиње његовим речима. Једном приликом сте говорили о томе колико Вам је било тешко да се са плавим кофером попнете уз брдовиту Балканску, али колико Вам је емотивно било тешко да се прилагодите новом начину живота у непознатом граду?
Родитељи су ми преко огласа нашли собу на Новом Бограду и дали новац за месец дана који сам потрошила за првих 10. Нисам знала ништа о животу, ја сам само била добар ђак и талентовано дете, за живот потпуно неспособна. Али нисам имала страх, имала сам само страх како ћу се снаћи по улицама Београда. Сећам се да је те 1986. зима брзо почела, сећам се првог снега, нисам знала да ходам по снегу, јер у Подгорици никада није падао, нити сам имала адекватне ципеле нити довољно топлу јакну. Није добро што нисам имала страх, мислим да родитељи треба мало боље да припреме децу која одлазе од куће са 18 година. После, у Београду, на факултету, на послу, уствари упознаш прави живот и схватиш да нису сви људи као ти. Немају сви старији људи однос према теби кao што имају мама и тата и стриц и тетка и нису сви благонаклони. Била сам фино васпитани почетник, тек у последње време схватам да ја више нисам почетник и да нема потребе да увек будем васпитана. А Београд је увек и у то време и сада био једнина права балканска метропола и потпуно заносан за сваког ко има 18 година. Имаш једне вечери да гледаш 30 позоришних представа, 50 књижара, изложбе на сваком кораку. Због тога сам дошла у Београд. И није ми сметала ни мала студентска соба ни мало пара ни та зима. Зато што сам била потпуно заљубљена у тај Београд због кога сам дошла. Сваке вечери сам ишла у позориште, по дискотекама, сваки дан ишла да купим нешто у књижари. У мојој генерацији је било страшно важно да не испаднеш глуп, као што је у данашњој генерацији важно како изгледаш. Да испаднеш глуп је био већи блам од тога да имаш рецимо мале груди.
Када сте сишли са воза и кренули уз Балканску улицу да ли сте у неком моменту помислили да ће Вам баш та улица променити живот?
Мени су купили карту Београд – Бар и рекли: „Када дођеш на железничку и видиш Блаканску, попнеш се Блкансом, то је калдрма и онда си на Теразијама“. Од Теразија сваки Црногорац зна како ће, ту је хотел Москва. Касније сам сазнала за ту метафору Балканске, да је то улица којом се долази у Београд. После се случајно десило да сам смислила емисију која се зове „Балканска улица“. Прошле године пратила сам ћерку на пријемни испит у Филолошку гимназију која се налази на углу Каменичке и Ломине улице. Тада сам схватила да ја уствари нисам дошла Балкансом у Београд, него Каменичком. Тридесет година веровала сам за Каменичку да је Балканска. Тако је испало као да лажем људе. Онда сам јако плакала зато што негде ми се чини да се тај круг завршио. Имала сам 18 када сам дошла том Каменичком у Београд, имала сам своје снове и неке и оставрила, а онда дође моменат да водим своје дете које има 14, 15 година да крене у остварење свог сна.
Често сте говорили да нисте били амбициозни, те да су Ваши родитељи заправо заслужни за Ваш успех у школи. Како сте Ви себе замишљали по завршетку средње школе?
Васпитавана сам у средини где је срамота било бити глуп, подразумевало се да знаш све. Да знаш који писац је актуелан у Аргентини, који у Грузији, о чему пише Њутајмс, да знаш све нове филмове, да пратиш музику. Та важност опште културе је била нешто што је дух генерације. Подразумевало се да си одличан ђак и да после Гимназије идеш у Београд и тамо студираш. Од своје тринаесте године бавила сам се новинарсвом и била успешна у томе. Када сам дошла у Београд хтела сам да наставим да се бавим радијским новинарством и мало да пишем за штампу. О телевизији никада нисам размишљала нити ме је икада привлачила. Сањала сам да будем драмски писац, то сам веровала да ћу успети. Милион пута сам са двадесет година мислила да напустим телевизију. И тако хајде да прође тај рат, па да прођу санкције, па онда се деси нека телевизијска популарност и некако то заволиш онда добијеш дете и тада је стварно касно да се било шта промени.
По чему памтите прву емисију, како сте се припремали, како је уопште изледао почетак „Балканске улице“?
За прву емисију се нисам припремала. Припремала сам је у својој глави дуго и требало је да почне да се емитује на Бадње вече. Спремали смо је од септембра месеца и ја сам желела да то почне са Ђорђем Балашевићем, он има ону дивну песму „Бадње вече“. Међутим, десило се дан пред снимање и два дана пред емитовање емисије да Балашевић откаже. Сећам се тог тренутка, потпуно у паници смишљала сам ко би био адекватан гост да почне ту причу из Балканске улице и онда сам схатила да то треба да буде Матија Бећковић. Звала сам Ољу Бећковић, рекла дај ми твог тате број телефона и онда сам позвала Ољиног тату. И он је, хвала Богу, пристао и ми смо се дан пре емитовања срели се у Краља Петра улици у неком ресторану и био је рецимо 30. децембар. Била је гужва у саобраћају и Ленка је добила температуру знам да није имао ко да ми чува дете, ма свашта, грозно. Наравно знала сам све о Матији Бећковићу. Тада сам интервју направила у паници и стресу, под адреналином и тек у монтажи сам схватила која су то питања на која је он реаговао с душом. Био је диван саговорник. Памтим сваку његову реченицу. С Матијом сам после направила интервју за 10 година емисије и недавно за 15 година и сваки од тих интервјуа је различит и мој однос са њим је много приснији. Али тај први интервју заиста јесте најемотивнији, и то је био први телевизијски интервју где је он заиста најискреније причао о својој породици и о чипканим хаљинама које је носила његова мајка и о одрастању на том црногорском селу. Баш ми је лепо причао.
Можете ли да издвојите емисију која Вам је посебно драга или једног од 500 саговорника колико их је било за ових 15 година рада емисије „Балканском улицом“?
Прве 2, 3 године сам одговарала на та питања. Сада могу да кажем да сваку своју емисију доста емотивно доживим што је логично с обзиром на врсту интервјуа, а с друге стране, ја своје емисије доста лако радим и у почетку сам имала оно „Уау, интервју ми је успео, овај се расплакао, уу овај је био духовит…“, то усхићење. Више то усхићење немам. Неки дан је баш ишла емисија посвећена мојим саговорницима који су ми дали интервјуе током протеклих 15 година који су у међувремену напустили овај свет и ја сам као киша плакала у монтажи. Зато што сам имала ту привилегију да гледам очи у очи да разговарам и да поделим неке лепе емоције са највћим именима историје духа ових простора. Баш сам пријатељима коју су плакала док су гледали ту емисију рекла да сам највеће дрво од човека и да сам најглупља жена овога света, кроз причу једном недељно са једним паметним човеком као што ја имам привилегију, па нешто би се залепило за мене. Захваљујући „Балканској улици“ имала сам прилику да упознам и најбоље певаче и највеће умови и највеће цинике и они који су најдуховитији и највећи депресивци, све нешто највеће. То је негде оставило велики траг на мојој души и на искуству. Чини ми се да сада када би ми неко рекао да овог тренутка треба да направим интервју са Доналдом Трампом, Бараком Обамом, са Путином, са највећим убицама овога света никакав стрес ни проблем не бих имала чак и без припреме да им приђем, све то захваљујући овим мојим претходним саговорницима.
Када говорите о свим великим именима с којима сте имали прилику да разговарате, да ли мислите да ћете и у наредних 15 година имати тако дуг списах образованих и паметних људи које бисте желели да угостите? Мислите ли да ће будуће генерације изнедрити глумце попут једне Радмиле Живковић, Мише Јанкетића, Ивана Бекјарева…?
Да. Има наде. И постоји једно врло важно правило које бих волела да запамте сви људи који се баве новинарством и свако ко вам каже другачије нема појма о новинарству. Новинарство не живи од сећања, и не живи од носталгије. Посао новинара је да буде у сагласју и духу времена и простора на којем живи. Не треба да пишемо за неке прошле и паметније људе или за неке будуће генерације. Треба да пишемо или причамо на телевизији за неке данашње гледаоце и читаоце који имају своје навике, свој ниво образовања, своје расположење, своју меру информација коју желе или не желе да приме. Ако ти то не схватиш ти ћеш у новинарству врло брзо или завршити своју каријеру или је нећеш водити на паметан начин. Пре 15 година када сам почела да емитујем емисију „Балкансом улицом“ она је трајала дупло дуже и постављала сам три пута више питања. Данас не постављам та питања, не зато што мени више нису важна, већ зато што мислим да ја више немам гледаоце који би желели тако нешто да чују или чак и ако би желели они тренутно немају времена. У овој земљи се у последњих 15 година скоро па све променило. Променило се наравно и новинарство. Постало је и много лоше зато што неки новинари који су добри и врхунски новинари нису хтели да се прилагоде новим законима. Ја сам емисију „Балканском улицом“ прилагодила и зато је то једна од ретких емисија која постоји толико дуго, а да је гледају и средњошколци и зрели људи.
Ког госта сте желели да угостите, али из неког разлога нисте имали прилику?
Има их, не много, али има оних које просто нисам стигла интервјуисати, рано су отишли. Никада своје госте не зовем на снову тренутне популарности, зовем их на основу свог личног осећаја. Постоје велика имена која још нисам звала у своју емисију, јер сматрам да или ја још увек нисам зрела да с њима направим интервју или да они тренутно нису расположени да дају ту врсту интервјуа. На списку жеља од оних који су отишли је свакако Александар Тијанић, пошто ми је био и генерални директор, стално смо то нешто одлагали, претила сам му да ћу успети да га расплачем, говорио је: „Ја то знам и зато не иде да генерални директор плаче на сопственом каналу“, у међувремену је отишао. Има их још пар.
Почетак Ваше каријере се везује за Јутарњи програм на РТС-у, радили сте са Банетом Вукашиновићем који је једном приликом некој Вашој колегиници рекао: „Дете, мораш да научиш да је телевизија опасна играчка, јер је у стању да самеље човека“. Када сте Ви осетили да Вас телевизија „меље“?
Свакога дана. Телевизија јесте нешто што меље, не телевизија као телевизија, то је прелеп посао. Свој посао обожавам, нарочито жанр који ја радим, где ћете лепше него да се лепо дотерш, уђеш у студио, станеш под рефлекторе, причаш са неким паметним, духовотим, осећајним човеком који је уз то и остварена личност и онда монтираш, креираш ту емисију. То је прелепо. Меље то што с једне стране што имаш захтеве тржишта, гледалаца, односно читалаца ако радиш за новине, уредника, колега, људи из свог личног окружења, да ли је то дете, партнер, пријатељи. Ту је јако тешко. Новинари ту попуцају, јер покушавају дуго година да изађу у сусрет захтевима свих. Новинарство меље и с друге стране, новинарство није ни банкарство ни наука па да су 2 и 2 једнако 5. А није ни уметност. Новинарство је чудан спој заната и науке и уметности у исто време. Под утицајем политике у новинарству је много погрешних људи. У медицини имамо лошег доктора, али немамо доктора који не зна ништа о анатомији. А у новинарству има заиста много људи који не знају ништа о овом занату, а на неки начин дођу на места где ти могу кројити судбину, е то се тешко носи и то меље.
Ваша колегиница Мирјана Бобић Мојсиловић је једном рекла да је појам „женско перо“ пежоративна синтагма којом се унапред одбацује литература коју је писала жена, као лака и безвредна. С каквим коментарима сте се сусрели тада и да ли сте наилазили на оспоравања?
Јуторс је један млади колега, који страшно цени моје емисије и много је научио од мене, говорио о својим новинарским узорима, мене је прескочио. Нисам се наљутила, али сам га позвала и питала зар мора жена, била она новинарка или писац, да буде масне косе, дебела, да јој фали петица и да изгледа накарадно да би јој признали и да нешто вреди то што ради. Смејао се. Јесте, Мира Бобић је прошла кроз голготу да би је признали, не знам да ли су је још увек признали. Мира Хабјановић, Јелена Бачић Алимпић, то су све врхунске новинарке које су једном у свом животу почеле да објављују романе. Иста ствар се десила и са мном, иста ствар се није десила само са женама из неких других професија које су се појавиле као писци. Мени с времена на време буде криво због тога, а онда се сетим Шабана Бајрамовића кога сам интервјуисала када је већ био стар и сморила сам га и он је у једном моменту после два сата устао и рекао: „Госпођо, да Вам кажем ја сам одличан певач“, у принципу немаш шта мене више да питаш и то је то. Тако да се понекад изнервирам, али кажем мене годишње чита 100.000 људи, тако да тешко ће бити да лоше пишем.
Сви који су прошли кроз емисију „Балканском улицом“ на крају су говорили о свом тренутку највеће среће и највеће туге. Који је Ваш тренутак највеће среће, а који тренутак највеће туге?
Како време иде, нешто ми се мењају. До сада када су ме питали за тренутак највеће туге увек сам говорила смрт оца. Недавно сам имала ситуацију да је моје дете имало једну интервенцију и тај осећај да у операциону салу пратиш сопствено дете и ишчекивање да се дете пробуди из анестезије, то је нешто што знају само мајке које су то доживеле. Можда ружно звучи, али једна туга пре тога смрт родитеља, пријатеља, да не причам о ономе оставио ме, није ме волео како сам ја желела, то је све тако бесмислено. А срећа је опет везана за тај моменат када схватиш да је све у реду, и већ сутрадан као да се ништа није десило. Тако да те среће и туге су врло једна релативна ствар у животу. Вероватно ако ме будеш питала за пет година исто то питање, другачији ће бити одговор. Интересантно је да када причам са својим саговорницима после 5 или 10 година, никада одговор срећа и туга није исти, што негде јесте и лепота и трагедија живота. Једна срећа може да надмаши ону претходну, а туга исто нажалост може бити јача и од оне најјаче за коју смо мисли да можемо да поднесемо.
Прижељкујете ли још нешто у својој каријери? Шта је то што нисте још увек остварили?
Не да прижељкујем, него ја са моје тачке гледишта скоро да ништа нисам ни остварила. Када сам имала 18 година и када сам уписивала факултет, вероварала сам да ако будем вредно радила да ћу пропутовати цео свет, да ћу имати једну кућу, да ћу одлазити у Париз бар два пута годишње, да гледам модне ревије и пратим позоришну сцену. Васпитавана сам у то време када се подразумевало да што више радиш више и имаш и само је потребно да имаш мало воље. Остварила сам све у смислу новинарства и писања и више него што сам очекивала од себе. Никада нисам помислила да могу да будем новинар којег сви знају да не кажем и поштују. Нисам сањала ни очекивала да ће десетине хиљада људи да купују моје књиге. То је привилегија ретких и када тако посматрам онда могу бити задовољна собом. Ипак можда би ми било боље да сам отворила фризерски салон и данас имала ланац фризерских салона. То помислим милион пута.
Ако узмете у обзир дaнашњу ситуацију у новинарској професији, када се приучени водитељи називају новинарима, а школоване новинаре оспоравају када напишу књигу, шта мислите хоће ли се новинарство променити у будућности и вратитина на некадашњи ниво?
Неће, неће никада више. Нарочито што новинарство све више постаје бизнис, велики бизнис. Чак и они новинари и уредници који тврде да су велики креативци, исти су. У последње време новинари све више преузимају ПР текстове, што нема везе са новинарством.
