Прича из лекарске ординације

Aуторка: Милица Живаљевић

Моја суграђанка, докторка Тамара Кузмановић, већ две деценије ради на позицији доктора специјалисте опште праксе. Поштована међу колегама, омиљена међу пацијентима, као таква неуморно ради како би оправдала указано поверење.

Лекарски позив са собом носи велику одговорност, посебно у тешким временима, која су данас задесила читав свет.

Размишљала сам о томе, како ли је докторима који у доба глобалне пандемије вируса Ковид – 19, ризикују своје животе и даноноћно раде, када је лично мени, јако тешко да само седим испред малог екрана и пратим читаву ситуацију.

Докторка Кузмановић је била вољна да ми покаже како изгледа један њен радни дан у ординацији, али и на терену.

Оно што сам видела, није било баш најпријатније искуство. Људи долазе избезумљени и уплашени, гледајући у њу као да им је једина нада. То је оно што је заправо оставило највећи утисак на мене, та људска беспомоћност.

Посматрајући то, поставила сам себи питање, „колико заправо вреди један људски живот? Да ли је заиста неминовно постати беспомоћан?“

Црне мисли су навирале саме од себе и покушавајући да их отерам, нисам ни приметила да је професионална докторка Кузмановић већ потпуно умирила уплашеног пацијента. Њено дугогодишње искуство, љубазност и посвећеност пацијенту, лечи не само тело, већ и душу.

Након неколико сати проведених у ординацији, кренула сам са докторком на терен. Наиме, то је био један од најбитнијих задатака, како за њу, тако и за беспомоћно становништво. Докторка Кузмановић је главни организатор и координатор тима за вакцинисање становништва општине Барајево, против вируса Ковид – 19.

У удаљеним селима ове општине живе јако стари људи, који нису у могућности да дођу до постављених пунктова за вакцинисање, а то им је неопходно.

Докторка, њен тим медицинских сестара, помоћних доктора и ја, ишли смо од врата до врата, пратећи списак становништва старије доби.
На лицу места су обављали прегледе и едукације људи, које су потом, уз њихов пристанак вакцинисали. Људи су се захваљивали и топлим речима поздрвљали све што је учинила за њих.

Остатак дана провели смо обилазећи људе и пружали им неопходну заштиту у виду вакцинисања. У једном моменту сам схватила да је већ одавно пао мрак, а ми смо и даље били на терену. Пожртвованост докторке и њеног тима ме је задивила, а такође ме је јако дирнула чињеница, да за њих радно време очигледно не постоји.

Са умором у очима, докторка је изустила да је „сутра чекају нови пацијенти којима је потребна“. Кренули смо кућама, а осмех са њеног лица није спадао и поред умора.

Било ми је јасно и због чега.