Aуторка: Оливера Савић
Некада је школа била највећа кућа стицања знања, дружења, васпитања, оспособљавања за живот. Али, како време одмиче од када је кренула епидемија, тако су и ђаци и наставници све удаљенији од школе.
Кућа лепоте и радости, дечије граје и несташлука, сада постаје место у које се бојажљиво улази. Више нема одељења, сада су групе А или Б; да ли се иде пре или по подне, да ли имам контролни или данас уопште и не морам да идем у школу, честа су размишљања школараца. Таква назови „организација“ наставе у основним и средњим школама не води квалитету, већ стрмоглаво продубљује и онако велику кризу која годинама прати просвету. И док „надлежни“ покушавају да прикажу стање у просвети „добрим“, дотле нам генерације ученика „хватају маглу“ и користе постојеће прилике да избегну своје обавезе или да их пренесу на друге (родитеље), бежећи од одговорности по принципу – „бриго моја пређи на другога“. Како се настава више пута одвијала на даљину (онлајн), тако су ученици све мање учествовали у раду, користећи нека оправдања (немам Интернет, црко ми телефон или лаптоп), па се усвајање знања поставља као проблем који се неће тако брзо решити. Дотле наставници покушавају да одрже контролу и то све на даљину, па се стиче утисак да је време протраћено, а учинак све мањи.
Да будем конкретна; ђаци са мало знања добијају високе оцене, па су сви одликаши и уписују факултете, наравно по препоруци шта је то данас актуелно и како могу да зарадим новац са мало рада и труда. Како дрво расте из корена и да би се развијало, тај корен мора бити јак и здрав. Зато стручна јавност, као и одређене институције треба што пре да се суоче са проблемом који је опште познат када је у питању школство и да га решавају систематски, и у корист целог друштва. Право сваког детета је бесплатно школовање, те би надлежне институције требале да растерете родитеље великих материјалних издатака за „неке тамо“ е-уџбенике, едукативне листиће и др. који су се показали не баш делотворним за учење. Исти тај папирни материјал за који је посечено хиљаде и хиљаде стабала завршава у неком ћошку куће или још боље подруму ако га има, док нам је животна средина све загађенија.
И да завршим; што више „учила“, знања све мање, а друштво у све већем проблему. Тим истим ђацима треба поставити систем вредности у коме ће оцењивање бити објактивно, па би се тако подстицао квалитет, а не квантитет.
Последњи радови
Студентски радови12. јануар 2024.Мачеви и мачевање кроз епохе у Руском дому
Мисао дана12. јануар 2024.Ђорђе Балашевић
Фотографија недеље12. јануар 2024.Oливера Катарина
Интервју недеље12. јануар 2024.Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија