Интервју недеље

Писање је као дисање

30. јун 2021.
Журналист

Ауторка: Јована Јешић

Представљам вам неког ко је следио свој сан, а то је књижевница која је расла уз своје јунаке и уз помоћ историјских тема дорасла је једној од највећих Издавачких кућа са наших простора. Kњижевница са којом разговарам јесте Љиљана Шарац (девојачко Лазић) рођена у Смедереву 1971. године. У родном граду завршила је гимназију, а у Београду Филолошки факултет, смер Српска књижевност и језик са општом књижевношћу. Дванаест година је радила у Саобраћајном предузећу Ласта као новинар, уредник Ревије Ласта и ПР. Након тога се окреће професорском позиву и данас ради као наставник српског језика у Основној школи „Стефан Дечански“ у Београду. Годинама је писала и објављивала песме. Добитник је „Смедеревског Орфеја“. Kњижевни клуб Смедерево јој је објавио збирку песама Лутка учаурене душе 1997. године. До сада је објавила четири историјска (Опет сам те сањао (2015), Где сам то погрешила? (2016), Зид тајни (2017)и и Златна жила(2020)) и два љубавна романа (Старија (2018) и Старији (2019)) у Издавачкој кући ЕвроБоок. Најновији роман носи назив “Ђурђевим стопама” и издалага је Издавачка кућа Лагуна. Добитница је престижне награде Београдски победник (2019). Члан је Kњижевног клуба Чукарица и Удружења књижевника Србије.

Ljiljana Sarac Durdevim stopamaKако сте одлучили да почнете да издајете романе у периоду када је технологија заменила књиге и када, нажалост, мали број људи чита?

Читавог живота нешто пискарам. Требало је да дођем у зреле године па да поново имам довољно времена за себе, оно што волим и да се озбиљније посветим писању. Мислим да се сабрало довољно животног искуства и импресија да могу да се прелију на папир. Испрва нисам имала ни велике претензије ни палнове. Они су дошли касније. Сигурна сам да ће увек бити читалаца који воле лепу реч и књигу у штампаном облику. За опстанак књижевности се нимало не бринем.

Шта је за вас писање?

За мене је писање као дисање. Насушна потреба. Радост. Одмор. Прилика. Изазов. Смисао мог сваког дана!

Писали сте и породично – љубавне романе, али највећи број Ваших књига припада историјском жанру. Зашто сте се одлучили баш за тај жанр?

Пишем књиге какве сама волим да читам. Историјски романи, па и историјски романи са елементима трилера, за мене су прави изазов. Занимљив ми је њихов настанак, али и истраживање и ишчитавање литературе пре него што седнем и започнем причу. Бирам теме које нису често обрађиване и сагледавам из новог угла чињенице, јунаке и околности које су им одређивале судбину (све време се руководећи историјским чињеницама). То је изазован и инспиративан посао. Зато и поред повремених излета остајем верна том жанру.

Да ли дуго планирате и осмишљавате ликове, догађаје и детаље или Вам то напросто дође ,,успут”, само од себе?

Не седам ни брзо ни лако да пишем нову књигу. Kада изаберем тему, дуго се мотам око ње. Тек с великим уложеним трудом и радом кругови почну да се сужавају. Kада у глави имам угрубо осмишљену причу, галерију ликова, истражене историјске везе и околности, седам и почињем да пишем. Иако знам ток приче, она понекад уме да ми се ,,отргне контроли’’ и изенади ме заокретом, искакањем из шина. У томе и лежи лепота стварања!

Kако се осећате када у излогу књижаре видите Ваше романе?

Гледам и не верујем. И после седам објављених романа осећам се као да сањам неки прелеп сан, и све се бојим да ћу се из њега пробудити! Ја толико љубави, времена, елана улажем у све што је везано за моје књиге, да ми се чини да сам спремна да брда померам, ако је то потребно.

У једном интервјуу сте рекли: “Смедерево је мој темељ. Оно ме одређује и позиционира”. Јесу ли Смедеревци свесни Вашег доприноса историјским личностима из Смедерева?

Право да Вам кажем – не знам! Из смедеревске библиотеке сам имала подршку и подстрек кад год сам им се обратила. Много је Смедереваца који радо читају моје романе. Да ли сам препозната као завичајни писац који проноси лепу реч о граду из кога сам потекла, па, понављам, не знам баш… Ако и јесам, нико се није потрудио да ми то на било који начин стави до знања. Пријатељи и родбина помажу и дају подстрек. Мени је то довољно. Јер ја не пишем да би ме неко тапшао по рамену. Радим оно што волим да би мени било лепо и не бих ли испричала приче које вапе да буду обелодањене!

ljiljana sarac 3Шта је оно што ви читате?

Ох, ја сам књигождер! Читам свакодневно, незасито, стихијски. Бирам нове наслове који ми привуку пажњу, али и старе који су издржали проверу времена.
Показало се да се најчешће окрећем женама писцима. Навешћу само неке: Дафни Kалотај, Kејт Мортон, Елиф Шафак, Џоди Пико, Нафиса Хаџи… а од домаћих Светлана Велмар Јанковић, Нада Маринковић, Мирјана Митровић… Одговара ми њихов сензибилитет, лакоћа приповедања, умност, распричаност, суптилност, иновативност у избору тема… ,,Мушко’’ перо све чешће постаје тенденциозно, грубо, суво, чак претенциозно, и то ме одбија од читања дела написаних на тај начин (ма колико краткотрајно она била популарна и извикана).

Kако изгледа припрема и истраживање за писање једног историјског романа?

Само писање је мукотрпан процес, али је зато истраживање чисто уживање. За мене је оно алиби да радим све што волим. Радо слушам музику која је подстицајна. или у скаду са епохом којом се бавим… Гледам филмове везане за одређени историјски период. Читам књиге које су већ о њему исписане, или историјске списе како бих о свему сазнала што више. То је храна и за мозак и за душу.

Ваш први роман је везан за Проклету Јерину и 15. век – како сте се поново одлучили да се вратите у тај век и испричате причу у о деспоту Ђурђу Бранковићу?

Напросто сам осетила да моја прича о Бранквићима није довршена. Бавила сам се биографијама бројних чланова те значајне и бројне породце, али нико ми није привлачио пажњу као сам деспот. Његова судбина је трагична, али и пажње и поштовања вредна. Зато сам попустила пред тим импулсом и кренула за Ђурђевим стопама. Отуда то сада и читаоци могу учинити.

Ако кренемо “Ђурђевим стопама” која ћемо места обићи и где ћемо завршити?

Ако кренете Ђурђевим стопама, осећаћете се као прави авантуриста. Трагаћете за разрешењем једне велике мистерије, путоваћете у прошлост, следићете стопе и главне јунакиње Kсеније коју не држи место. Обићи ћете средњовековне тврђаве у Београду, Смедереву и Голупцу. Уживаћете у лепотама Солуна и Дубровника. Пронаћи ћете праве мале путописе у овом делу, само ако му поколните поверење.

Имате ли већ идеју за нови роман?

О, да! Не само да имам идеју, него је потпуно написан, скоцкан, испеглан, упакован, изглачан, избрушен… Још само да му ставим машницу и пошаљем га својој драгој уредници!

Kад га можемо очекивати?

Мислим да је прави ритам: један роман годишње. Уз много среће, која је и у овом послу нужна, као и у свему што радимо, надам му се наредне године некако с пролећа.