„Верујем у Америку“ – речи су којима почиње ванвременски филмски класик „Кум“. Злосрећни погребник Бонасера можда и није имао разлога да изговори ту реченицу, али верни телевизијски гледаоци широм света то свакако имају.
А зашто и не би? Више од пола века америчка телевизија нам сервира, а ми конзумирамо све што нам као просечним „9 до 5“ радницима треба. Деценије су пролазиле, а свет се смејао уз „Ја волим Луси“ и „МЕШ“, дрхтао уз „Зону сумрака“ и „Алфред Хичкок представља“, трчао уз
„Бегунца“ и „Немогућу мисију“ и похотно зурео у „Чуваре плаже“. Управо су ови последњи представљали црвену лампицу на укусометру јавности, јер у тој другој половини ’80-их дошло је до највећих разлика у успеху одређених програма код критике и њихове популарности код публике. Могло би се рећи да се телевизијске серије никада ни до тада нису сматрале уметничким огледалом америчке душе, али су ипак дотадашњи фаворити гледалаца углавном наилазили на одобрење и од стране ТВ критичара, макар и погнуте главе. Нешто је морало да се мења.
САД се извукле из кризе
Први знаци живота стигли су у лику Џерија Сајнфелда и Лерија Дејвида, са револуционарним ситкомом „Сајнфелд“, али и култног редитеља Дејвида Линча, који је заједно са Марк Фростом донео „Твин Пикс“. Тај спој већ више пута виђене сапунице о веселом месташцету и мрачног, филмски озбиљног и интензивног трилера може се једноставно описати као стил Дејвида Линча, али гледано из данашње перспективе вероватно није грешка рећи да је у питању симбиоза онога што је прошлост америчке телевизије и онога што тек долази. То је било праскозорје ренесансе драмског програма америчке телевизије, а када је најзад освануо нови дан?
Неки сматрају да се то десило када је Скали срела Молдера („Досије X“), други када је кабловска телевизија ХБО одлучила да пружи шансу затворској серији „Оз“, као првој једночасовној драми на тој станици. Трећи ипак кажу да се то десило тек када је Тони први пут одврнуо „Woke up this morning“ у уводној шпици „Сопранових“. У крајњој линији, сам датум није толико ни битан, јер су наредне године Америци и остатку планете донеле наслове који између осталог укључују „Жицу“ (или „Доушнике“), „Дедвуд“, „Два метра под земљом“, „Људе са Менхетна“, „Чисту хемију“, „Игру престола“…
Сад смо ми у кризи
У том периоду српске серије су успеле да изазову мање или више осмеха, да нас подсете на историјски период или два, али и да покажу да не могу само Мексиканци и Турци да изазову искрену емоцију код тинејџерки и старијих госпођа. То је све поштено и легитимно, али углавном незадовољавајуће за фанове неких поменутих прекоокеанских наслова. Да ли је решење у домаћим обрадама популарних страних остварења?
Прослављени телевизијски редитељ Слободан Шуљагић сматра да то није начин да се оствари напредак: „Ја сам велики противник франшиза када је играни програм у питању. Код нас се то појавило као последица неке продукцијско-ауторске импотенције, а евидентна је и немоћ да се неке јако успешне и квалитетне серије пренесу овде у “посрбљеним” сценаријима, да не набрајам конкретне примере. Мислим да то није добар систем, те сјајне серије треба у оригиналном облику приказати, у пуном сјају. Овде треба да се прави нешто што може у оригиналном облику да се прикаже на неком другом месту”.
Шуљагић додаје да “ствари са запада не треба подражавати. Наравно, пожељно их је подражавати у неким професионалним стандардима, технолошким, продукционим моделима, али никако ауторски”.
Наравно, нико не би очекивао да се у Србији може и помислити на покушај такмичења са продукцијом “Игре престола” или “Рима”, али се у прошлости, а нарочито у време СФРЈ показало да код нас итекако може да се пронађе довољно талента да се “на малом простору” остваре велика дела.
“Мислим да ту имамо потпуно погрешан однос. Успешност једне серије, играног програма, серијског и филмског, се добија у пропорцији уложеног и оствареног. Значи најцењенији су нискобуџетни пројекти који постигну велики успех. Ако погледате све те серије које ми много волимо као што су “Мућке”, “Пријатељи”, али и “Сопранови”, то су у основи пројекти са малим буџетом. Ви кад обратите пажњу на ударне продукције, као што су овогодишњи добитници Емија, Златног глобуса, тамо скоро да нема пребуџетираних серија. Код нас је обрнуто., код нас се више цени пројекат ако је више у њега уложено и то је по мени принцип “засенити простоту”. Рекао бих да је то део нашег менталитетског формализма”, закључује Шуљагић.
Новац је скоро увек и скоро за све проблем, не само у овој земљи (мада поготово у овој земљи). Међутим, шта ако ипак нема довољно ауторског знања и воље за снимање “тежих” драмских серија код нас? Наравно, новац и продуценте увек можемо дежурно да окривимо, али могуће да би се више бескомпромисности и уверености у квалитет свог производа ипак исплатило ствараоцима који сматрају да њихове идеје могу прерасти у серије које ће историја памтити.
Одговорни уредник Редакције драмског и серијског програма РТС-а Марко Новаковић каже да је “основни услов за снимање озбиљне драмске серије заправо добар текст”.
“Што се цене за производњу тиче о њој не можемо озбиљније да разговарамо док не видимо захтевност сценарија, али сам убеђен да се квалитетан и предан посао увек исплати његовим творцима. Ми имамо одличне сценаристе који би умели, али можда не желе, да пишу ову врсту садржаја јер знају да би се ретко која продукцијска кућа одлучила да их снима. Постоји озбиљна “криза” квалитетних драмских текстова који нам последњих година пристижу у Редакцију драмског и домаћег серијског програма”, истиче Новаковић.
ФЕДИС и регион
Поред крајње јасних решења за развој серијског програма каква су више новца или више амбиције и талента, у Србији је могуће наћи и нека алтернативна. Фестивал домаћих играних серија ФЕДИС прва је манифестација која третира ТВ серије и њене актере у Европи, а једина
те врсте на истоку нашег континента. Ове године се одржава по четврти пут у Културом центру Чукарица и под покровитељством ове општине. Њен идејни творац и оснивач Ненад Миленковић наводи да се “већ друге године постојања појавило интересовање за учешче на ФЕДИС-у и у земљама региона, па смо тако имали гостујућа остварења из Хрватске, Босне и Црне Горе. Наша мисија јесте да, на начин на који је то могуће, промовишемо све оно што је квалитетно и што завређује пажњу у нашим ТВ серијама и тако допринесемо афирмацији домаћих остварења”.
Оно што можда није фер јесте поредити домаћу ТВ сцену са тренутном ситуацијом у западним земљама. Далеко поштенија компарација би могла бити са државама у окружењу. Гледано на тај начин, не стојимо лоше уопште.
“Будући да је долазило до контаката и сарадње са продукцијама у региону, могу рећи да смо до сада предњачили у тој врсти играног програма. Генерално, ситуација је у свим земљама СФРЈ веома тешка, неке суседне државе попут Хрватске успеју да снима неколико ТВ серија годишње, а има оних и које успеју да реализују свега једну годишње. Излаз из ове ситуације видим у копродукцијама, али и у фестивалима типа ФЕДИС-а, на коме може долазити како до размене идеја тако и до успоставлања сарадње. Наравно, иза таквих манифестација и фестивала мора да стоји држава”, објашњава Миленковић.
Копродукције вероватно и јесу најбољи излаз из ове ситуације у којој се сваке године снима све мањи број ТВ серија и што је далеко битније, обично је и квалитет тај који пати. А пошто се чини да нам не требају “неки нови” Сопранови или “нека нова” Чиста хемија (да, и ја више волим да је зовем Breaking bad), можда је најсигурнија жеља да се на овим просторима настави она стара, добра традиција у којој сигурним кораком марширају “Грлом у јагоде”, “Вело мисто” “Просјаци и синови”, “Отписани”, “Позориште у кући”, “Куда иду дивље свиње”, “Дипломци”, “Сиви дом” и тако даље, и тако даље. Наставком ње, можда би могао да уследи и неки нови „повратак отписаних“.
Последњи радови
Вести из несвести23. април 2015.Осуде и симпатије за Френка и Клер
Наука и уметност4. април 2015.„Рођен сам у Србији, од тога ћу и умрети“
Наука и уметност7. март 2015.Бора Тодоровић: Кицош и џентлмен
Наука и уметност14. фебруар 2015.Познати ликови и непозната имена