Србија се у Првом светском рату супротставила бројнијој, боље опремељеној и боље наоружаној аустроугарској војсци. Аустроугарска је на почетку рата имала око 378.000 професионалних војника, док је Србија током читавог трајања рата успела да мобилише укупно око 250.000 људи. У Србији се мобилисало све мушко што је било способно за рат. Сељани земљорадници, образовани људи, занатлије, трговци… Мобилизација је била општа. Проблем је био и део војске онеспособљен у претходним балканским ратовима.
Ипак, мислило се и на будућност те војске. Врховна команда послала је на почетку рата групу студената и ђака који су се истицали у својим школама у официрску школу у Скопљу. Знало се да ће Велики рат бити дуг и тежак, а они су представљали залог за будућност. Далеко од фронта, могли су да се усавршавају и да по завршетку официрске школе својим образовањем и способностима учествују у акцијама српске војске. Највише их је било са универзитета у Београду. Неки су прекинули студије на најпрестижнијим европским универзитетима да би помогли својој отаџбини. Било је ту синова министара, професора, истакнутих официра. Било их је из свих крајева Србије, али и Аустроугарске. Било их је 1300.
Обуку у Скопљу водио је потпуковник Душан Гишић, ветеран из балканских ратова. Просечна старост младића била између 21 и 24 године. Поред стандардних војних тема, у кампу ових младића су се често могле чути и надахнуте дискусије младих интелектуалаца и научника у напону стваралачке енергије. Међу њима је било и уметника, који су стварали родољубиве песме.
„Уз тај ехо појави се и озбиљни а строги командант Глишић, овог пута сам озарен и весео. Повикао им је: Тако Обилићи, песму хоћу, хоћу да чује Шваба да Срби немају страха. Омладина је била и остаје носилац народне слободе. Певајте, нек одјекне Шар-планина. Певајте, још певајте!“, записао је један од младих официра.
Ипак, ситуација на фронту захтевала је тешке мере. После великих губитака на Церу и Дрини, српска војска је била десеткована, уморна и још слабије опремљена. Био је потребан сваки пар руку, сваки коњ, сваки топ, сваки човек. Обука у Скопљу трајала је само два месеца пре него што је Врховна команда позвала младиће на фронт. Они су, задојени патриотизмом, једва чекали да се придруже биткама, па су чак и сакривали телесне недостатке од регрутне комисије. Грађани Скопља су 2. новембра 1914. испратили воз са младим војницима уз песму и цвеће.
Енглески лист „Обсервер“ о путу српске младости на фронт овако извештава: „То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље“.
Врховна команда их је одмах по регрутацији произвела у чинове каплара. Распоређени су дуж фронта на борачке дужности у оперативним јединицама. Тада су и добили бесмртни назив „1300 каплара“. На положаје су стигли у јеку борбе. У Горњем Милановцу дочекао их је регент Александар Карађорђевић. У свом говору, рекао им је „Ни корака назад!“. Ту лозинку су користили током читавог рата. Својом појавом су подизали морал уморној војсци и свест о опасној ситуацији у којој се Србија нашла. Већ првог дана, многи од њих, сада већ са чином поднаредника, погинули су у борбама. Само у колубарској бици пало је њих 400. У одбрани од Макензенових трупа 1915. постали су наредници, а у повлачењу преко Албаније и пробоју солунског фронта већином потпоручници. До краја рата, погинуло их је две трећине.
Они који су преживели, постали су део интелектуалног крема Србије. Многи од њих су постали угледни уметници, професори на универзитетима и чланови Српске академије наука и уметности. Песник Станислав Винавер, архитекте Александар Дероко и Миладин Пећинар, географ и историчар Војислав Радовановић, сликар Христифор Црниловић, само су неки од чланова те генерације која је у миру највише стварала а у рату се најхрабрије борила. Зато 1300 каплара представљају оличење патриотизма и храбрости у Србији.
„Жао ми је добрих другова, лепих младића, који би својим радом користили, у миру, у држави. Али, зашто их жалити, оплакивати? Зар нису часно погинули у часној борби? Зар би било боље да су умрли на болесничкој постељи? У ове велике дане, жалосно је умрети обичном смрћу.“, записао је Јован Бабић, један од 1300 каплара.
По њима је добила име улица у центру Београда, у Бања Луци и у многим српским градовима. Њихово име носе основна школа у Београду и средња школа у Љигу. На Рајцу, код Сувобора, у близини места њиховог војевања, подигнут им је споменик. Да се никада не заборави њихово јунаштво.
Златко Тодоровић
Последњи радови
Студентски радови11. новембар 2014.Бесмртних 1300- Студентски радови27. март 2013.Женски факултет