Посао на радију није једноставан, он само тако звучи

Аутор: Александар Дојкић

Верним слушаоцима радија, глас Наталије Милосављевић је веома познат.  Своју каријеру је започела на радију ,,Рода“ ,а неколико година је била и уредник радија Новости. После 14 година као водитељ на Радију С у емисији ,,Дан са Наталијом“, постаје ново лице K1 телевизије.

Kако је текао Ваш пут, да бисте данас били Наталија Милосављевић?
Почела сам са великом жељом да водим програм на радију, а ту велику жељу имам и данас
када уђем у програм, а у међувремену, за ових 25 година колико сам у програму, почетак
је био као и сви почеци, трапав и неспретан и за мене  прилично дугачак, са обзиром да сам
морала да се позабавим нагласком, дикцијом, изговором и свиме што сам „понела“ из родног
Херцег Новог у Београд. Тадашња уредница на радију „Рода“ , рекла ми је да никада нећу
бити водитељ на радију јер не умем да кажем Београд. Из те њене реченице, појавила се невероватна жеља да успем и истрајем и онда сам након шест месеци успела да добијем свој
први садржај који сам пласирала у програму уживо. Но, да би били сигурни у мене, дали су ми
неки јутарњи термин недељом, када нико не слуша радио. Уредник Драган Јелић тада је рекао:
„Добра си, мала,  биће нешто од тебе.“ Напредак и дуготрајно ишчитавање серија наглас се
исплатио, умела сам да ишчитам наглас целе једне  новине тих деведесетих година. Тако сам
постигла двоструку корист, научила сам  да читам правилно, а осим тога знала сам и све вести.
Данас, када преслушам те снимке са почетка каријере, све ми је то симпатично и неспретно али
много драго, јер се увек сетим колико вежбања стоји иза тога. Једноставно, вежба ме је
довела до овог данас.

Већи део Ваше каријере провели сте на Радију С. Многима радио, делује као мање захтеван формат од телевизије. Kолико је заправо тешко радити на радију?
Радио је био и остао најбржи медиј те као такав није једноставан, само је једноставан за оног ко
слуша. Слушалац на радију увек мисли да се ми тамо на послу „зевзечимо“ . Међутим, далеко је од
тога.  Радио водитељи данас, припремају емисије, мере дужину садржаја коју ће презентовати, пакују и монтирају прилоге, снимају скечеве, рекламе и шпице. Они имају 90 посто припреме а 10 је реализација. Прва сам жена  која је урадила комерцијални програм, где су сви конци у вашим рукама , када је програм Радија С био у питању.  Радио С је дигитализовао свој програм пре свих, те је као такав доста испред осталих. За свако укључење сам се веома доста припремала.  Према томе, није посао на радију једноставан, он само звучи једноставно, то је и поента!

Чувена емисија ,,Дан са Наталијом“ као и Ваш глас, многима су остали упамћени. Да ли сте имали трему на самом почетку и како сте се осећали када чујете Вас глас?
Глас је нешто на чему се ради и може се доста тога средити, уредити, научити, дисати правилно, а самим тим и боље звучати. На томе сам много радила да бих нешто и урадила и створила. Осећала сам се добро, али не баш толико задовољно па сам стално побољшавала свој говор, глас и читање, много је труда уложено у то . „Дан са Наталијом“  био је резултат тога. Испрва једна сасвим обична емисија, али емисија на радију која је трајала десет сезона и која је успела да испрати све музичке вести код нас и угости све музичке звезде, није остала занемарена. Она је сада када је више не радим, још увек у етру слушалаца, дакле у памћењу. Мислим да је то због тога што сам  имала континуитет. Због тога што на Радију С када нешто радите, рачунајте да ћете се заљубити у тај пројекат те да ћете исти веома дуго радити. Заиста мислим да је континуитет важан када је одрживост емисије у питању, а ја сам то имала. Наравно, национална фреквенција Радија С доноси велику покривеност па и слушаност, те гости који су се радо одазвали сваком мом позиву, незаборавна су ставка за мој успех.

Ви сте предавач на  курсу  „Заволи свој глас“. Kолико је тешко младим људима да заволе
свој глас?

Глас је нешто што морамо чути и морамо се суочити са својим гласом, који само прву реакцију има
такву „јој што грозно звучим“ ,баш причам о томе на свом курсу, други и трећи утисак може бити већ другачији. Технике дисања су јако важне, гестикулације, артикулације, све то  доприноси бољем изговору, а самим тим и бољем гласу. Људи, када би чули мене са почетка каријере не би поверовали да сам то ја. О томе ја причам на свом курсу, колико је добро када заволите свој глас и колико тога можете да постигнете ако порадите на свом гласу. Свим младим људима саветујем управо то, да се снимају што више и да што више слушају себе како звуче. Kада се навикну на свој глас и заволе га, тек тада ће га заволети други!

Након 22 године са радија, сте прешли на телевизију. Да ли је лакше било без камере или овако пред камером?
И једно и друго је у исто време и лако и тешко. Да сте ме питали пре неколико година, када није било друштвених мрежа и када нису људи знали како изгледам, тада би ми вероватно било теже стати пред камере. Данас је то све исто, медији су се поприлично изједначили са „изласком“ пред публику. Данас знате како изгледа онај који вам пласира нешто преко медија, па без обзира видели га ви или не, када сазнајете ту вест. На телевизији је само начин реализације другачији, ту морам још увек да порадим на себи, да гледам у камеру онда када се то од мене тражи, да станем на праву страну рефлектора, да се исправим када седим и слично. Остало је све мање више исто као на радију. Јер, где год да радиш, људи од тебе траже да их забавиш, да би те пратили.

Да ли постоји неки гост до сада, да је одбио гостовање? Kако сте се онда осећали?
Јесте сигурно, али  не прихватам то лично. Пре много година, сећам се да сам са Харијем Верешановићем осам или девет пута безуспешно заказивала интервју, на крају се десио десети или
једанаести пут да смо се поклопили. Никада му то нисам узела за зло, вероватно би неко од колега
одавно поступио тако.  Но, ја не мислим да је мене неко одбио лично. Одбијајући гостовање, одбијаш публику од себе, зато на сву срећу, многи музичари не одбијају позиве за гостовања и веома су професионални схватили однос медији и саговорници.

Чак 14 пута сте били и део „Евровизије“ ,каква су ваша искуства и колико је то захтевно и стресно?„Евровизија“ је највећи телевизијски фестивал који је уједно и највећи „циркус“ на свету. Музички гледано, је тако, организационо гледано, све је савршено и ништа не може кренути по злу. Све ситуације и песме су изузетно добро увежбане. Све је то супер и јако ме забавља када одем на „Евровизију“. Радим и по 15 сати дневно, ништа ми није тешко, када је добра организација и забава.

Kолико времена изискује посао новинара, да ли имате довољно времена за приватан живот?
Некада немам, а некада имам времена за све остало у животу. Наиђе период када немате времена, а после наиђе када имате на претек, па досадите свима. Но, све се да уредити, ништа не може
да буде изговор. Наћи времена за људе ван новинарства, удара чежњу у новинарству, зар не?

За крај, ко је Наталија Милосављевић када се угасе камере?
Обична девојка која има сасвим обичне обавезе. Има и рачуне да плати, пса да прошета, родитеље да обиђе. Не разликујем се од осталих жена својих година, трудим се да приуштим себи и својој околини нека мала, реална срећна задовољства. Путујем кад стигнем и вежбам да бих се осећала боље. Бринем своје бриге и негујем се. Волим биоскоп и духовите особе. Нисам ни по чему другачија од осталих, а можда ме баш то и чини посебном. Сви се нешто труде да буду другачији, а ја мислим да не треба да будеш другачији него треба само да будеш – свој.