Истраживачким новинарством мора неко да се бави да не бисмо живели у мраку

Aуторка: Јелена Митић

Ако сте чули да министар финансија Синиша Мали поседује 24 стана у Бугарској, да председников кум Никола Петровић крије послове и некретнине путем офшор компанија у Луксембургу, ако сте начули да је Милорад Улемек Легија некадашњи командант Јединице за специјалне операције фалсификованим пасошем основао офшор компанију или сте налетели на пројекат “ База имовине политичара” онда вам је име Драгана Пећо познато. Осим што је написала серију текстова о тајним рачунима функционера у Србији, она је и једна од оснивача интернет портала KРИK-а и овогодишња добитница награде “Душан Богавац” која се уручује новинарима за етику и храброст. За Журналист открива како је то бити истраживачки новинар у Србији у времену када се
истраживачки новинари много више санкционишу него што се награђују.

Јавност је за многе криминалне радње политичара и људима блиским власти сазнала због Вас и Ваших колега из KРИK-а, међутим државне институције се ретко кад баве тим проблемима. Да ли Вас то демотивише у обављању посла?
Често се ништа не мења, нема никаквог ефекта, примера ради, након открића да Синиша Мали поседује 24 стана у Бугарској унапређен је са позиције градоначелника у министра али да ме такве ствари демотивишу давно бих престала да се бавим новинарством или се не бих уопште ни бавила.

Зашто онда настављате да се овим бавите?
Једноставно ја сам неко ко је много знатижељан да зна шта се догађа и да о томе обавестим јавност. Вуче ме да ископам све што могу о неком случају, истражим и презентујем то грађанима јер они то заслужују да знају, а најбаналније речено неко тиме мора да се бави јер бисмо у супротном сви живели у комплетном мраку. Тако ћемо сачувати доказе и сва прикупљена документа да стоје негде записани за неко будуће време када на ред дођу такве ствари.

Завршили сте студије новинарства на Факултету политичких наука. Kолико Вас је факултет припремио за обављање посла истраживачког новинара у Србији?
Морам бити веома искрена и рећи да је моје искуство на факултету било веома разочаравајуће. Праксе је било заиста мало, практичног рада такође. Доста стручних предмета је било изборно, а неки предмети који немају везе са новинарством су били обавезни. Професори доста убију у појам њиховим причама да се ПР вози колима, а новинар градским превозом. То се не говори студентима новинарства. Мислим да много више треба да буде приче о квалитетном и професионалном новинарству којег заиста има у овој држави, а не да убијају жељу студентима да се баве новинарством. Највише сам научила када сам почела да радим у Центру за истраживачко новинарство Србије.

Недавно Вам је стигла кривична тужба коју је покренуо председников кум Никола Петровић, он
тражи затворску казну због текста који сте написали о њему. Неколико година пре тога Вам је обијен стан, а поред тога у овом тренутку се води 10 судских поступака од стране људи из државног врха и њима блиских људи против Вас, Ваших уредника, колега и редакције и то у износу од 90 милиона динара. То су огромни притисци. Да ли сте због тога много опрезнији док пишете?

Није утицало да будемо опрезнији али ми смо увек на опрезу. Свака реч у тексту мора да буде проверена, документована, измерена, да ли је термин добро употребљен, да ли одговара контексту, да ли су тачно написана имена људи, фирми. Све се проверава али ми то радимо одувек, није нас ово забринуло па да више него иначе водимо рачуна.

Због чега се воде судски поступци против Вас?
Нико од оних који су нас тужили нису нас тужили због тога што сматрају да је нешто у тексту нетачно. Никола Петровић у својој тужби није навео да је нешто нетачно, он ту износи десетине ствари тврдећи да ми откривамо личне податке, што је потпуно неосновано јер смо ми објавили назив његове фирме из Луксембурга, а то је податак који је доступан у званичном пословном регистру у Луксембургу. Назив фирме није лични податак, тако да сви ти поступци служе као порука једне утицајне и моћне особе “немојте више да пишете о мени”. Не туже нас јер сматрају да нешто није тачно па се преко тих тужби боре за правду и истину, напротив они траже високе износе који нарушавају опстанак KРИK-а и утичу на то да много више времена проводимо у судницама и одговарајући на тужбе. Све то нас финансијски и енергетски исцрпљује што је и циљ тих поступака.

Да ли сте се сусрели са директним покушајем цензурисања Вашег рада?
Било је давно можда једном или два пута да је неко покушао да понуди новчану компензацију да не пишемо о неком али скоро да се то ни не дешава. Ти које ми истражујемо су свесни да то не може да прође.

Kако државни врх реагује на Ваше приче?
Скоро свака прича изазове неке реакције и сваки пут се изненадимо колико далеко то иде. Некад то буде прича за коју најмање очекујемо да изазове реакцију председника, премијерке и министра. Тада сви они гостују у медијима и говоре лажи, народни посланик говори како перемо новац преко пејпал рачуна, да се служимо јапанском методом праћења и пратимо нечије дете. Увек смо спремни и да нас провлаче по таблоидима.

Да ли је опасан посао истраживачког новинара?
Нажалост не могу рећи да није. Прате нас, прете, прислушкују, често добијамо претње смрћу али то је нажалост саставни део овог посла. Мене највише брине што се те границе стално померају, не знам колико далеко могу да оду узимајући у обзир случајеве у свету где се новинари приводе и убијају. То се дешава и у развијеним земљама Европске Уније.

Да ли ће у будућности бити лакше бавити се истраживачким новинарством?
Чини ми се да је заправо све теже. Пре десетак година власт у Србији се није користила механизмима које данас користи да свакодневно притиска новинаре. То најбоље видите када се на некој конференцији јави новинар да постави објективно питање па после тога буде етикетиран и линчован на друштвеним мрежама и одређеним медијима. Власт у Србији медије користи да се обрачунава са професионалним медијима као са највећим непријатељима. Иста је ситуација у државама чланицама ЕУ чији се председници угледају на моделе понашања председника Путина, Ердогана или Орбана. Тако да се чини да иде све горе и горе, свуда се то дешава. Више није ни питање колико је развијена држава или не.