Пад у непознато

Било је то овог лета, у јулу. И сада, док се присећам, осећам  како ме обузимају трнци ишчекивања, као те вечери. Тамно небо посуто светлуцавим звездама… Благи ветар који ми мрси косу доноси мирис мора.  Стојим на висини од 50 метара. Пружа се поглед на целу ривијеру, хиљаде светала трепери у ноћи. Мој први банџи скок. Дечко који обезбеђује скокове проверава да ли само добро везана. Пита ме како се осећам, даје упутства и савете. „ Ако се плашиш, немој да гледаш.“  Нормално да ћу да гледам, мислим се, па макар цркла после.  „Много људи одустане у неком тренутку “, каже он „ Савлада их страх. Ако се плашиш, још није касно да се предомислиш.“  Ја нисам једна од тих, одговарам му уз осмех. На платоу испод мене се окупља велики број људи, чекају да виде да ли ће се скок заиста догодити, шкљоцају фотоапаратима. Чујем неког Црногорца како урла својим друговима : „ Ђевојка ће да скочи! Женско! Полуђело све! “ Веома је еуфоричан због тога и смејем се још једној од балканских предрасуда. „ Приближи се крају платформе. Стави руке изнад главе, као да скачеш у базен. Прстићи преко ивице. Стој ту колико год времена да ти треба. И када будеш спремна, само се баци.“

И тада се поново јавио. Страх. Незнатна количина давно заборављеног страха од непознатог, од неуспеха. Не бих га ни уочила, толико сам добро успевала да га камуфлирам током година. Страх да нећеш бити довољно добра, да нећеш испунити очекивања, да нећеш успети на факултету, у послу… Страх од прекида везе која више није оно што је некада била. Страх од уласка у нову везу. Страх да не изневериш људе до којих ти је стало.

 Када сам била млађа, паралисао ме је у тренутку али онда сам научила да га угушим у себи, да му не дозволим да исплива на површину.  Волим да говорим за себе да сам безосећајна. Тако се представљам свету. Мање ће те повређивати ако мисле да те неке ствари не дотичу, да не осећаш све толико снажно да некада боли. Плашиш се да се отвориш било коме јер си раније толико пута била повређена. Ни у шта не верујеш, све прихваташ са резервом. Сваки дан се шминкаш. Не да би била лепа, већ да би се сакрила. И онда случајно сретнеш неког ко те прочита. Загледа ти се у очи и протресе те од главе до пете. Ти се нешто трудиш да сачуваш привид али знаш да нема сврхе. Има особа које могу да примете ону црну тачкицу у твом левом оку, одмах поред зенице, која је толико малена да си и сама заборавила да постоји. Држиш брану у себи нетакнуту, не дозвољаваш да се пробије, толико си је дебело саградила. Плашиш се да се не препустиш више него што би требало. Иако знаш да нема шансе.  Иако ти је срце закључано са три браве и стоји у коферу за ситнице који се трудиш да што ређе користиш.

Зато ме је страх и обузео баш сада, док стојим над понором и слушам како се таласи у пени разбијају о морски гребен. Није то страх од висине, нити од могућих компликација које могу да се десе. То је од адреналина, од помешаних осећања и страсти које се ковитлају у мену. Ма нека иде живот, мислим у себи. Ширим руке и скачем у  непознато.

 Док летим  кроз ваздух, чини ми се да пад траје минутима. Затварам очи и свом силином  ударам о површину, несносна хладноћа ми обузима тело док се борим да задржим дах.  Док ме ваде из воде и повлаче назад на платформу, осећам се ошамућено. Негде у позадини чујем аплаузе и узвике одобравања које не разазнајем баш најбоље. Срећна сам и смејем се иако дрхтим као прут и помало ми је мука.  Тада сам схватила да сам победила. Скочила у непознато и преживела да причам о томе. И док ногама стајем на сигурну подлогу знам да то није последњи пут. Опасни скокови ми тек предстоје. Само што је страх бар привремено ублажен.