Студентски радови

Претешко до посла у току студирања

5. септембар 2013.
Adrijana Rusić

Последњих година се у Србији све више улаже у младе људе, ради се на реформама образовања као и организовања великог броја радионица и сајмова образовања, али појам “ одлив мозгова” је и даље веома заступљен у нашој земљи.

У канцеларији Омладинске задруге Булевар, десетак младих људи чека у реду да се учлани. Једна девојка прилази пулту и предаје документа. На питање да ли се први пут учлањује у Омладинску задругу, она одговара – “Покушала сам да нађем посао у још једној Омладинској задрузи али су то били само привремени викенд послови, озбиљније понуде нема већ две године”.

Студенткиња је Архитектонског факултета у Београду. С обзиром да живи само са мајком, а материјали за наставу су јако скупи, принуђена је да се запосли како би наставила студије. Каже да је било прилика за посао, углавном у иностранству, али највећи проблем јој је био тај што је за бављење архитеткуром потребно 2 године посла у струци да би се добила лиценца. – ” Покушавала сам да се запослим у више грађевинских фирми, али с обзиром на ситуацију у Србији, слабо се било шта гради, тако да ни пословних понуда нема”.

Ово је само један од многобројих примера који постоје у Србији. Према истраживању Студентске уније Србије (СУС), трећина академаца планира да заувек напусти Србију. Према подацима Светског економског форума, по одредници “ одлива мозгова” , Србија је од 139 земаља на 136. месту. Од околних држава, лошије је пласирана само БИХ.

Једна од организационих јединица Универзитета у Београду, која се бави проблемом запошљавања младих у Србији је Центар за развој каријере. Овај Центар је основан 5. Децембра 2006. године на Правном Факултету и организовао је бројне семинаре и праксе помоћу којих су студенти могли да дођу до посла. Неке од њих су “ Кадар да будем кадар” , “ БГпракса2010”,”Мењажа”,” Сајам Пракси”, “ Каријерисање”… Међутим и поред великог броја пројеката које је овај Центар организовао, Дејана Лазић, директорка центра, није желела да пружи конкретне одговоре у вези са радом њиховог центра, о томе колико имају увид у податке и колико студената су успели да запосле. Њена врата су била затворена.

Према истраживању Канцеларије за младе града Београда, од укупне популације младих у Београду, узраста од 19-30 година, запослено је њих 11% насупрот 89% незапослених. Такође, од укупне популације младих у Београду, њих 56% тренутно тражи посао. Што се тиче дужине тражења посла међу младима у Београду, већина оних који траже посао , тражи га дуже од 6 месеци (45%) а више од четвртине (27%) дуже од годину дана.

“ Генерално мислим да је данас тешко доћи до посла. Већина послодаваца тражи одређено искуство, а за стицање истог је мало прилика. Тешко је постизати добар успех на факултету, ићи на предавања дању, па после тога право на посао. Мало је оних који успеју да  ускладе обавезе. Увек мора нешто да се жртвује а ретко ко је спреман на то.” – каже Тања Живановић, апсолвент Факултета политичких наука и новинар једног дневног листа већ 4 године. Тања је до посла дошла сасвим случајно, јер је баш у време кад је тражила посао био расписан конкурс. Запослење је добила иако није имала предходног радног искуства, али самостално је почела да пише текстове тек након годину дана. У почетку је углавном само помагала већ запосленим новинарима док није стекла одређено искуство у раду, које јој је било преко потребно.

У дневној штампи се свакодневно могу наћи огласи за посао а велика је понуда и на сајту за омладину Инфостуд. Међутим,мало је младих који до правог запослења и дођу. Као један од критеријума за добијање посла, који се налази у већини огласа је радно искуство које млади нису успели да стекну . За то су делом одговорни и неприлагођени наставни програми, који инсистирају на савладавању теорије, док практиЧног рада готово да нема.