Беле ноћи Београдског Фантома

    Мрак се одавно спустио над Београдом. Казаљке тек што су откуцале поноћ, град полако тоне у сан. Тишину одједном прекида заглушујућа шкрипа гума. Бели аутомобил се вртоглавом брзином спушта ка Славији, остављајући без даха неколицину присутних грађана. Изгледа као да провоцира. А онда нестаје у ноћи, исто тако изненада као што се и појавио.

    Фантом- дух који вози. Тако су Владу Васиљевића прозвали они који су га обожавали. Постао је Београдски Фантом. Његови пријатељи кажу да је био добар човек, поуздан пријатељ. Волео је авантуру, изазов. Уживао је у томе да „позајми“ добар аутомобил. И тада, септембра 1979. године, позајмио је бели порше 911 с, који је био власништво тенисера Ивка Плећевића, и десет дана неуморно крстарио улицама, поигравајући се са полицијом која га је јурила. Народ се сваке вечери скупљао на Славији и Теразијама и ишчекивао његов аутомобилски шоу. Знало се тачно време када ће Фантом пролетети кроз центар града, чак је и преко радија позивао полицију да га ухвати. Једне вечери су полили коловоз водом, и поставили аутобусе Градског саобраћајног предузећа да би му блокирали пут. Аутомобил се оклизнуо, и ударио право у постављену блокаду. Међутим, Влада је као прави искусни возач, отворио врата непосредно пре судара да се не би заглавила, искористио повољан тренутак и помоћ грађана који нису дозволили полицији да приђе, и поново побегао. Ухапшен је убрзо након тога, издао га је један блиски пријатељ. Не зна се колико је тачно година провео у затвору, пошто његов досије никада није пронађен. Зна се само да је био узоран затвореник, иако је једне вечери побегао, одвозао још један круг по Славији, и сутрадан се својевољно вратио. Желео је да докаже милицији да га нису ухватили сопственом заслугом, него зато што им је он то дозволио. Скончао је онако како је и живео- за воланом.  Неколико дана по одслужењу казне доживео је саобраћајну несрећу на аутопуту Београд- Ниш и преминуо неколико дана касније од задобијених повреда.

     Влада Васиљевић је возио своју сопствену трку, борио се за слободу на креативан начин. Био је принц београдских подвожњака и једносмерних улица. Модерна верзија Робин Худа- отимао од богатих да би забављао сиромашне. Припадник света и времена кога више нема, времена које је било безбрижније те је догађај као овај могао да заокупи пажњу шире јавности. О њему је чак писао и енглески „Гардијан“. Некога је фасцинирао, у некима је будио презир и гнушање, али никога није остављао равнодушним. Можемо да га разумемо или да га осуђујемо, да препознамо неке сопствене особине у њему, да са гађењем причамо о особи која је толико „пала на друштвеној лествици“. Али ипак, неко ће и сада, после 30 година, причати о Фантому.

  Иако ово није био директни политички чин, имао је политичке импликације. Он је био симбол пркоса систему, легенда која живи и која је надживела све оне који су покушавали да је сузбију. Можда зато што је и нама потребан неки фантом, да нас тргне из једноличне свакодневнице. У сваком од нас се налази потреба за бунтом, за дивљењем, за пажњом. Сви ми потајно желимо да макар на кратко будемо нечија „главна вест“. Можда свако од нас у једном тренутку може да постане фантом, и тако на неки начин постане једна од урбаних легенди свога града.