Наука и уметност

Домаћи Jамаjчани

17. јун 2012.
Spasoje Veselinović

Зна наш народ за реге. То је она клај клај музика, дува онај неки са огромном косом у нешто, труба нека, само поломљена изгледа некако, испада му она цевка, треба то да се зашвајсује. Аутогено. И зна народ, онај мало млађи, за Дел Арно Бенд и батицу са огромном косом, за коју је временом установљено да се назива дредовима, вртео се спот деведесетих на Пинку, батица са дредовима пева рефрен, Гру репује, има ту неких девојака и тако. Чули су и за Којота, само што ретко ко зна да је он фронтмен групе Еyesburn и да се бави музиком скоро двадесет година. Чули су након гледања клипа на Јутјубу где Којот није баш сасвим сам са собом.

Наш народ зна и да постоје Европска првенства, ево баш сад се игра у Пољској и Украјини. Фудбал. А постоји и Европско првенство у регеу.

Наш народ зна за Бебана из милион пута поносно представљење серије Породично благо. Бебану је крштено име Вукашин Марковић.

Е, баш тај, Вукашин Марковић је са групацијом под називом Irie FM, победио на Европском првенству у регеу одржаном у италијанском граду, Удине. Одатле је фудбалски клуб Удинезе, стадион Фриули, то се зна, наравно.

Ирие ФМ поред некадашњег Бебана чини још осморо људи, окупљених 2007. године око заједничке идеје да свирају прави, истински, јамајчански roots реге, који је редак у мору данашњих искомерцијализованих бућкуриша регеа, регетона и латино звука који се стапају и схватају као једно.

Они су решили да крену тежим, али исправнијим путем. Иако је Вукашин, свирајући у групи Еyesburn, био укључен у кросовер варијанту реге музике, са примесама рока или чак панка, од саме појаве Irie FM-а па до актуелног албума Skills оf тhe Youths у издању Еxit Мusic-а, звук, вајб, начини извођења и нивои импровизације остали су непромењени, али увек нови и оригинални, што је јако тешко постићи и може се назвати посебном врстом генијалности достојне великана светског регеа, група Аswаd и Black Uhuru.

Прихваћеност и поштовање које је Irie Fm заслужио у Индији и западној Европи говори о томе да Вукашин, Ћира, Андреј, Сава и остали полако постају права репрезентација Србије у музичком свету, што наша земља није имала дуги низ година. Не рачунајући Евровизије и остале догађаје који прерастају у ревије фрикова, високе моде и политичких интереса.