Бирократске муке у земљи кошарке

Црно-бели шампион

Шта је кошаркашко држављанство? Да ли је Александар Ћапин држављанин Србије, Словеније или Босне и Херцеговине? За које репрезентације може да игра Борис Савовић? Ко је странац, а ко „странац“ у српској кошарци? На који начин се то одређује? То су питања која су постављена непосредно пред одржавање прошлосезонског Купа Радивоја Кораћа, а мистерија није решена до данас, када стартује Кошаркашка лига Србије.

Историја „легионара“ су српској кошарци почиње у сезони 1976/7. када се у саставу Партизана нашао Американац Роберт Буч Тејлор. Црно-бели су се тада први пут појавили у квалификацијама за Лигу шампиона, међутим нису успели да се пласирају у такмичење, пошто је у двомечу боља била чешка екипа Збројовке из Брна. Тејлор је на те две утакмице постигао свега 13 поена и експресно био враћен натраг преко баре, пошто му није био дозвољен наступ у домаћем шампионату.

Експанзија страних играча догодила се почетком новог миленијума, када су клубови морали да се повинују одлуци Савеза да у саставима могу да имају свега два кошаркаша који не поседују српски пасош, а то се односило на играче из Сједињених Америчких Држава. Из тих ограничења изузети су држављани бивших југословенских република, иако их у тим тренуцима и није било у великом броју у српским клубовима. Ипак, треба напоменути да су кошаркаши попут Предрага Самарџиског тада сматрани домаћим, без обзира што су наступали за националну селекцију Македоније.

Готово деценију касније, поменути 214 центиметара високи центар поникао у Партизану, стигао је у редове Црвене звезде Телеком, као појачање за финиш шампионата и замена за индиспонираног и преплаћеног Елтона Брауна.

Да ли због неостварених очекивања или због тога што управа “црвено-белих” није била упозната са чињеницом да ће Самарџиски бити сматран страним играчем, тек он се веома кратко задржао на платном списку, Браун је враћен у екипу, као четврти кошаркаш без српског држављанства, што је постављено као услов свим тимовима који су намеравали да учествују у КЛС.

Поред њега, тренер Дејан Радоњић је на располагању имао још двојицу америчких кошаркаша, ДеМаркуса Нелсона и Мајкла Скота, те Бориса Савовића, око кога се направио највећи проблем. Момак рођен у Требињу је 2007. године наступио за црногорску репрезентацију, а као свој примарни пасош користи српски, “црвени”.

Сјајни крилни центар је због понављања правила о четири странаца по тиму непосредно пре старта сезоне напустио Звезду, јер је стручни штаб предност дао Словенцу Јаки Блажичу, те Американцима ДеМаркусу Нелсону, Блејку Шилбу и Чарлсу Џенкинсу.

Савовићев дрес са бројем 14 задужио је Србин Иван Раденовић, чиме су “црвено-бели” у финишу прелазног рока заокружили састав и испоштовали правила.

Одлука Друа Гордона да искористи опцију споразумног раскида уговора са екипом Партизан м:тс пред старт Агрожив Суперлиге Србије омогућила је Французу Жофреу Ловерњу да нађе место у ротацији Душка Вујошевића.

О играма које је пружио тада довољно говори чињеница да је био део националне селекције која се у Словенији недавно окитила златном медаљом на Европском првенству. Шта би било да је Гордон остао?

Популарни Жо би морао на позајмицу, а питање је како би се тамо снашао и да ли би скренуо пажњу на себе, јер су тада у шампионској екипи “црно-белих” нашли Летонац Давис Бертанс, Босанац Немања Гордић, Француз Лео Вестерман и поменути Гордон.

Из ротације не изостао млади Словак Михал Чековски, кога од ове сезоне неће више бити у Партизану, али првак Европе из 1992. године ће опет морати да се одрекне једног страног играча, по повратку на терен Бертанса.

У кругу за избацивање ће се наћи Американац Теренс Кинси, те Французи Вестерман, Ловерњ и новопридошли Борис Дало, који је тренутно најближи месту на трибинама.

Прошла сезона је најављивана као тријумфална за Раднички из Крагујевца, али су чланови 61. и 63. Регистрационог правилника довели до тога да је тренер Мирослав Николић морао да се одрекне чак четворице кошаркаша.

Повреде Ратка Варде и Марка Вортингтона показале су се као олакшавајућа околност, па су у “друштву странаца” остали Александар Ћапин, рођени Сарајлија, одрастао у Београду и каријеру започео у Партизану, али наступао за репрезентацију Словеније, Стивен Марковић, Аустралијанац са српским коренима и пасошем, Милош Борисов, Црногорац поникао у вршачком Хемофарму, који поседује путну исправу Републике Србије, те једини кошаркаш без скоро икаквих веза са Србијом, Американац Терико Вајт.

Првом реду у гледалишту морали су да се задовоље двојица америчких центара, Метју Брајан Еменинг и Кајл Визер.

Управа Радничког се одлучила да нову сезону стартује са тројицом страних кошаркаша, Американцем Ди Џеј Силијем, номинално Швајцарцем Душаном Млађаном, играчем рођеним у Београду и центром из Бенина, Јару Муфтаом. Тиме ће вероватно избећи могуће непријатности, али није искључено да се у току сезоне екипи прикључи још један кошаркаш из иностранства.

Протести из редова Крагујевчана нису уродили плодом, позивање на правила ФИБА која говоре о томе да играч након навршених 17 година може да промени “кошаркашко држављанство”, без обзира да ли је пре тог периода наступао за неку од националних селекција.

Правила ФИБА уважава и актуелно Министарство омладине и спорта, које спорне чланове Регистрационог правилника Кошаркашког савеза Србије сматра неуставним уз налог да се примена одредби о кошаркашком држављанству стопира и усклади са Законом о спорту.

Правдање тих одредби жељом да се очува српска кошарка и да се пружи прилика младим играчима на штету страних према одлуци Министарства представља и кршење Закона о забрани дискриминације, а као спорна наведена је и одредба да играчи млађи од 15 година могу да обаве трансфер само у оквиру клубова из региона, док одлазак у иностранство захтева пресељење целе породице.

Додатан проблем се јавља у организацији Кошаркашке лиге Србије, где се до последњег дана не зна име директора лиге, непознато је име спонзора, док такође није одређено по којим правилима ће се одвијати такмичење, онима које прописује ФИБА или онима које се поштују у УЛЕБ такмичењима.