Од студената тражим одмереност, умереност и одважност

Уколико сте студент Факултета политичких наука или Економског факултета у Београду сигурно сте имали прилике да се сусретнете или бар да чујете за професора Чедомира Чупића. За њега кажу да је „жива легенда“, међу студентима је омиљен и познат под надимцима Чеда, Чупа, Чупке и другим. Проф. др Чедомир Чупић иза себе има дугогодишње искуство и генерације студената. Управо због тога смо баш њега одабрали да нам буде саговорник на тему студирања и студената.

Дипломирали сте и магистрирали на Факултету политичких наука. Због чега сте се определили баш за овај факултет?

„Када сам уписивао факултет имао сам три опције: математику, права и медицину. Родитељи су рекли да студирам шта хоћу, мада је мајка више била за медицину, док је отац био за права. Пријавио сам се на Правном факултету. Колега из гимназије је преко брата чуо за ФПН. Пошао сам са њим да преда документа за упис и када смо дошли на факултет секретарица ме је питала „А што Ви не упишете?“ Када је погледала мој успех из гимназије била је одушевљена и узела ми је фотокопије докумената, иако су се тада предавала само оригинална документа. Примљен сам међу првих двадесетак студената, а примљен је и колега. Примљен сам и на Правном, али сам због другарства и због нечега што је потпуно ново остао на ФПН-у.“

Колико се студирање данас разликује од времена када сте Ви били студент?

„Ми смо били генерације које су имале перспективу. Ако завршите факултет, могли сте да се запослите, само је било питање где ћете се запослити. Велики број је имао могућност да се запосли према својим афинитетима и жељама. Имали смо осећај да имамо неку узвишену мисију да променимо свет, који би требало да буде бољи, хуманији, квалитетнији. Ми смо били доста посвећени учењу, читали смо не само оно што је било дато као приручна литература, већ и оригинална дела. Наша озбиљност и одговорност према учењу је била велика, били смо темељнији, иако смо имали врло оскудну литературу, тешко доступну. Ове генерације су од нас обавештеније захваљујући различитим облицима и средствима информисања. Моје време студирања било је идеолошки притиснуто, а ми смо налазили начина да изађемо из оквира идеологије. Идеолошки притисак је стварао црно-белу слику. Живели смо у периоду једноумља, монолитности у мишљењу и идеолошке ригидности. Лично нисам доживљавао физичко насиље, али јесам ту једну врсту духовног насиља, не директно, него индиректно, а то ме је погађало. Ипак треба имати резерву када човек прича са дистанце о прошлом времену. Ми смо некритични када је у питању наша младост. Када човек прича о својој младости она му се чини изузетно лепа, богата, садржајна… Човек селективно памти, а оно што је лоше потискује и заборавља.“

Шта мислите о болоњском систему студирања?

„То је функционално образовање, које ствара људе са ограниченим знањима која имају више практични карактер. Оно је употребно знање које одмах треба да се користи у практичне сврхе. У том систему има много шема. Професори, по мом мишљењу, нажалост, уз помоћ модерних технологија већину предавања своде на технолошке шематске приказе. Човек не може истовремено да прати и слику и глас. То је изузетно оптерећујуће и тешко. При том се пажња разбија и студенти немају довољну концентрацију. За темељно учење потребне су године, односно велико знање и велико искуство. Болоњски систем је систем у коме маса студената нема критичку компоненту. Заснива се на функционалном приступу: имате улогу, она је одређена, уграђени сте у систем и помажете да он функционише. У образовном систему свака промена не сме да буде нагла, она мора бити постепена. Максимализам може да изроди проблеме, лоше последице и велике штете. Када би се Болоња доследно примењивала могла би да буде квалитетно утемељена. Међутим, доследна квалитетна примена могућа је само на универзитетима у државама које могу да уложе велики новац у образовање. Ми смо у расцепу када је у питању примена Болоње на нашим универзитетима и то је један проблем који ће дуго трајати. Вероватно ће дуги низ година проћи док се то не среди и не дође у оне оквире и критеријуме који се у развијеном свету примењују када је у питању болоњски начин студирања.“

Предајете на Факултету политичких наука у Београду и Подгорици, као и на Економском факултету у Београду. Како успевате све да постигнете и ускладите?

„Ја на прво место стављам свој професорски позив, све остало је у другом плану. Онога момента када будем осетио да више не могу да одржим пажњу, да немам шта да кажем, ја ћу се једноставно повући из наставе. Увек с једнаком страшћу припремам и држим свако предавање. Више имам физички напор, због путовања, а не толико интелектуални. Није лако, јер постоји неразумевање код људи који не знају шта је професорски позив. Сви професори који су угледни, који су нешто у животу постигли, предају на разним универзитетима, зато што се сматра да су они врло значајни. Овде кад човек предаје на више факултета, онда се то сматра за нешто што није добро, а то је лоше и погрешно мишљење. Конкуренција је потребна и једино она показује квалитет. Никоме није забрањено да конкурише. Уосталом, ја никаданисам тражио те послове, него су мене тражили ти факултети и ја сам се на њихов захтев одазивао и прихватао да држим предавања. Најчешће чак на рачун квалитета свог приватног живота и на уштрб свога времена, али то је мој избор. То је питање слободног избора и квалитета. Онај ко је квалитетан он се позива, а ако је у питању нешто друго онда треба храбро рећи о чему се ради, али и пружити ваљане доказе. Све друго је питање зависти, мржње или пакости.“

Велики број студената има Ваш број мобилног телефона. Колико често га употребљавају или можда злоупотребљавају?

„Број мог мобилног телефона мислим да има неколико хиљада студената, можда чак и више. Могу да кажем да га употребљавају, али да га не злоупотребљавају. Студенти ме понекад зову телефоном да питају у којој је сали испит, само што ме не питају и која је столица. У том смислу постоји понекад неко претеривање, али злоупотребу никада нисам имао. Вероватно имају један однос поштовања самим тим што су од професора добили број и што му се могу обратити. Свим студентима кажем да буду упорни и они који су упорни увек ме и добију. Чак ми се понекад и неки родитељи обрате.“

Како реагујете када ухватите студента да преписује?

„Студентима стално говорим да је преписивање доста нечасно, али никад их лично не оптужим, него увек кажем да су то неки ђаволи који их наговарају на то. Планем једино када пређу границу, није то добро, посебно по мене. Сматрам да професор никада не сме да замери студентима што су нешто урадили. Ако хоћете да будете солидарни, будите пре испита, па помозите, објасните, то је солидарност, а не да дате готово решење некоме ко ће добити оцену и моћи сутра да каже да он то зна. Последице нису само по њега, него и по послове које он обавља. Никада нисам направио неку освету, ако сматрам да је неко нешто урадио ја ћу га пријавити дисциплински, али следећи пут кад буде полагао ако одлично зна добиће десетку, независно од тога што ја можда имам лоше мишљење о његовом карактеру. Никада нисам био у позицији да студента кога ухватим казним и никада нисам покренуо дисциплински поступак, јер сматрам да се следећи пут то неће поновити. На томе треба много радити и то није само везано за факултет, него за цео образовни систем и вредносни систем. Потребне су генерације и деценије да се вредности уграде и да функционишу. Али због тог дугог процеса се не сме одустајати и зато ја не одустајем да на карактер делујем, тако што га истичем и на њему радим. Морално здравље за појединца је најбоље здравље. У човека подјенако треба да се уграђују и моћ знања и моћ карактера, односно савести.“

Које особине цените код студената, а које не?

„Највише ценим искреност и оне који држе до свога достојанства. Не волим неискреност, улизице, ласкавце. Сналажљивост је велика врлина, али само ако иза ње стоји способност. Не волим сналажљивост по сваку цену, бескрупулозност, људе који не бирају средства да би до нечега дошли. Чак не волим ни оне који вам се нешто посебно додворавају. Никада ми нису сметали студенти који се буне, поготово ако имају за то аргументе, али не волим навалентне студенте који по сваку цену хоће нешто да остваре. Од студената тражим одмереност, умереност и одважност.“

Ваша предавања су студентима врло интересантна и увек су изузетно посећена. Да ли сте знали да постоји снимак на Јутјубу са једног вашег предавања?

„То сам скоро сазнао и био сам мало изненађен, јер нисам знао да су ме снимили. Нисам ни знао да су та техничка средства сад врло опасна. Све се може снимити, али понекад можете нешто да кажете што је само за тај амбијент и можда се другима не допада. Али немам ништа против тога, државни факултет је јавна институција, сви могу да имају увид у то шта раде професори, могу да долазе и на предавања, само да не праве неред и наравно да има простора прво за студенте, па за њих. Чак се дешавало да је било родитеља који су долазили и слушали моја предавања.“

По завршетку студирања радили сте девет година као новинар и уредник у редакцији Образовног програма Првог програма Радио Београда, а писали сте и за штампане медије и часописе. Шта сте научили бавећи се новинарством?

„Увек треба учити од најбољих новинара, од оних који су се показали и доказали. Битно је да увек добро одмерите како формирате текст или јавно иступате. Треба чувати новинарске стандарде и бити осетљив на етичку страну. Не смете дати никакав прилог сензационализму, јер је сензационалистичко новинарство најгора врста новинарства. Морате се чувати злоупотреба, када једном прихватите да вам неко фалсификује чињенице у тексту онда сте готови, губите достојанство у оквиру новинарског позива и могу с вама да раде шта год хоће. Човек треба да буде храбар, али и добро одмерен. Изузетно је важно да не улазите по сваку цену у нешто, јер када се то једном уради онда се брише граница између професионализма, добрих обичаја и етички узорног одржавања професије, а тако се губи и углед. Велики новинари постају тако што су у почетку невидљиви и нису у сензацијама. Много година прође док једног момента њихови текстови не постану узорни, најчитанији и најугледнији. Све остало заврши као водени цветови, цвета тог момента, а већ сутрадан као да ништа није ни било.“