Од бањске виле до Чернобиља

Ауторка: Бојана Вучићевић

Занемарена, изнад грана мирисних липа, провирује, давно изграђена вила „Маричић“. Попут Матарушке Бање у којој је смештена, пропада. Запечаћена врата виле, полупани прозори, графити на оронулој фасади, испуцао асфалт и понека коприва. Толико. Рећи да је то све не би било меродавно. Јер има више. Називају је погрдним именима – Чернобиљ, кажу то је, а не знају. Некада лечилиште и симбол здравља, данас тиха језа, место које се радије заобилази. Пустош. Тишина.

Вила, иако на рубу егзистенције, приликом уласка одаје утисак некадашњег добро испланираног архитектонског здања. Дневна светлост не допире до краја предворја. Смеће, прашина, смрад. Славица, жена која је као избеглица са Kосова и Метохије овде провела добар део живота, креће са мном у обилазак.

Централни део предворја чини степениште чији крај пресеца ходник. Обе стране ходника красе врата, бар она која су преживела налете вандала. Слој фарбе, сав излизан, готово непостојан, указује на бледо жуту боју, испод које се назире дрво. На оквирима врата покоја рупица, као поклон и лични печат посете термита.

Свака соба на спрату крије неку своју причу. Завиривањем унутар њих загребе се само површина, део истине и део судбине. Прва врата на које степениште упућује јесте соба у којој је Славица живела. Њиховим отварањем, отворила се и њена прошлост. Попут јаука детета на рођењу које ни не слути шта га у животу чека, врата зашкрипаше. Са тим јауком отворише се и успомене све деце којима је одузето право на ушушкан живот. Вила „Маричић“ је те давне ʻ99 године претворена у колективни центар. Тада је у њој уточиште пронашло много људи који су на Kосову и Метохији оставили своје огњиште, бежећи пред ратом који је косио животе. Некадашњи дом немоћних људи жељних мира и стабилности, данас осликан срчом поломљених пивских флаша расутим по поду. Данас, дом гуштера, пацова и змија.. Славица се на тренутак присећа како је било на почетку.

„Тешко је оставити све што имаш и на тракторској приколици поћи у непознато, али гледаш да сачуваш оно највредније, живот свог детета“, каже Славица.

Под корацима стари бродски под обавијен прашином и шутом пуцкеташе. Затим говори.

„Раније није изгледало овако. Некада је овде, на средини собе, био округли сто и четири пластичне столице. Са обе стране од стола, налазио се по један кревет. Не кревети попут ових које данас имамо, већ гвоздене ивице са душеком. Ту, десно, уза зид стојао је један дрвени ормар, а на њему телевизор. Воду нисмо имали у соби“, присећа се ова жена.

Цео један живот, једно детињство, једна младост стане у ту собу. Собу испуцалих зидова допола окер, отпола прљаво беле боје. Са плафона је висила паучина, ако се то може назвати паучином. Гомила испреплетаних паукових мрежа, толико густа да пре подсећа на облак дима. Делови осакаћеног зида се љуште, креч пада, а ваздуха готово да нема.

У левом углу собе, крај поломљене столице, наслоњена на дрвени ногар, играчка. Прљава, недефинисаног облика, рашивена, одбачена или заборављена у журби приликом одласка.

Соба је била обасјана сунцем захваљујући прозору. Стари, двоструки, тромих оквира, чије је десно крило поломљено. Прозор је гледао на фонтану у парку. Неми кип наге жене, богиње плодности, леђима окренут из овог угла, као да наглашава ситуацију. Воде нема, само трагови небриге. Фонтана без воде. Милева без деце. Тишина.

Са сетом у погледу Славица говори да је захвална Богу што јој је сачувао децу и породицу, да се кроз све муке прође..

„Волели су да једу слатко, а није се имало тада. А, деца, шта ћеш, не знају за немаштину у том тренутку. Хлеб смо добијали сваког дана, помоћ од разних организација. Зато данас цене и оно мало што им пружиш“, подвлачи Славица.

Вила без људи није више вила, није више дом. Живот јој фали. Да јој поврати сјај који је успут, са годинама изгубила. Или, можда, ипак, није изгубила, већ оставила по страни, зарад виших циљева, зарад живота многих који су под суровошћу света били препуштени њој.

Тело јој је руинирано, а душа остала иста. Немирна. Непоколебљиво стоји и бори се са временом. Иако битку, можда, води узалуд, и даље је води. И даље је на ногама, и даље стоји, не предаје се, не боји се заборава. Јер сви јој се кад тад врате. Некима је сећање, некоме бол, некоме „не дај Боже никоме“, али ту је.

Вила је изграђена 1911. године и најпре се звала „Краљево“ да би у послератном периоду променила име у „Браћа Маричић“. Адаптирана је 1963. године и дуго је служила као реуматолошко-гинеколошки стационар.