Дискриминација као нова нормалност

Ауторке: Елеонора Зечевић и Уна Јовановић

,,Замислите да сваки дан свог живота живите у страху да искажете љубав вољеној особи и да вам је сваки излазак из куће ноћна мора.” Овим речима инфлуенсер и шминкер Александар Петровић започео је разговор о позицији геј популације. Србија годинама каска за Западом. Реченица – ,,колико само заостајемо” није ретка појава било чијег породичног ручка. Дивимо се животу људи са ,,оне стране” континента, а ипак, постоји нешто преко чега као народ и даље нисмо спремни да пређемо. Зашто је и након све веће експанзије интернета, либерализације ставова и мултикултурализације територија сексуално опредељење и даље табу тема?

Хомофобично је нормално

„Све је то лепо али радите то у своја четири зида!“, рече случајни пролазник у Kнез Михаиловој када је видео два момка како се држе за руке.

Страх је емоција која струји кроз сваког човека. Он управља нама или научимо како да га победимо. Истраживање из 2015. показује да се хомофобични епитети („педер“, „лезбача“) упућени ЛГБТQ+ популацији користе као ознаке за њихову „болест“. Овакви погрдни називи доприносе њиховој дехуманизацији и удаљавању од њих самих. Друштво оправдава говор мржње без икаквих последица.

„Послали су ме на конверзивну терапију. Наравно да се нисам излечио. Ја нисам болестан“, рекао је Александар Петровић. Од 1980. године, Светски дијагностички инвентар је прогласио како бити геј није болест. Слање геј популације на лечење се оправдава бригом. Наводно, брине се за јавну безбедност, али и репродуктивни опстанак планете, као и добробит деце која живе у истополним браковима.

Да ли је закон само мртво слово на папиру?

Србија је 2009. године донела Закон о забрани дискриминације, којим се забрањује дискриминација против ЛГБТQ+ особа. Закон је донет уз јако противљење Српске православне цркве, других верских заједница и конзервативних политичких странака. У члану 21 пише – „Свако има право да се изјасни о својој сексуалној оријентацији, а дискриминаторско поступање због таквог изјашњавања је забрањено“.

Овде постоји одличан законодавни оквир, али је његова примена лоша. У дигиталној ери, немогуће је контролисати насиље и сви могу рећи оно што им је на уму, трпећи последице.

Према анкети из 2022. године на питање „Да ли пријављујете дискриминацију?“, чија је циљна група била ЛГБТQ+ популација, најчешћи одговор је био: „Немам поверења да ће ми институције помоћи“.

,,Један од најчешћих узрока вршњачког насиља управо је физички изглед појединца, који се неретко нужно доводи у контекст са сексуалним опредељењем. На младе у периоду пубертета, али и касније, то може оставити знатне последице по емоционалну интелигенцију. Школске установе не посвећују довољно пажње овој теми, или то не раде на квалитетан начин”, каже Татјана Петровић, дипломирани психолог.

Танка граница између страха и мржње

„Боли ме да стално покривам своју сестру јер не сме родитељима да каже да има партнера. Живот у Србији није лак многима и поред бројних проблема, она мора да се сакрива као да је криминалац и да измишља где иде. Живи у сенци и страху да покаже ко је она заиста.“, рекла је забринута сестра једне хомосексуалке. „Она је моја крв, битно ми је да је срећна са киме год то било.“ Нажалост, родитељи не мисле тако. Наизглед блиска нормална породица, а унутар ње су родитељи који би избацили своју ћерку на улицу и послали је на лечење јер има девојку.

„Ма то је све дошло са Запада и из Европске Уније, они су нам то наметнули!“, рекао је старији мушкарац који је питан за мишљење о ЛГБТQ+. Необразованост, затварање према било чему што је „ново“ доводи до мишљења да је бити геј у тренду. „Све их више има, у сваком филму морам да гледам како се љубе два мушкарца или две жене, на шта то личи?“, такође је додао господин.

Излазак из „нормалности“

Да ли је нешто ненормално или нормално је индивидуална ствар. Срби се жале на промовисање ненормалног, да болест не треба промовисати. Усредсређени су на то ко са киме иде у кревет и толико су заокупирани тиме да их облива мржња, да морају да некога вређају, туку, шутирају и дискриминишу на различити начине.

„У друштву где је нормално бити демонизован утиче на одрастање моје деце. Буди геј за себе и ћути!“, рекла је забринута мајка двоје деце. Срби важе за религиозан народ и народ који се понаша у складу са својом вероисповести, а бити припадник ЛГБТQ+ популације представља трн у оку. Поимање вере и религије је тема коју не треба мешати са нечијим личним одабиром. Живот у либералном друштву омогућава слободу која не треба бити ускраћена сем ако некога не угрожава.

Ускраћивање слободе

Сваки људски живот је пођеднако вредан. Зашто толико нешто што излази из онога на шта смо навикли, нешто што постоји одувек само се мало о томе причало, прави толике моралне расцепе у друштву?

Да ли је битније шта ће рећи околина или срећа наше деце, пријатеља, рођака и људи уопште. Kо је дао право на најстрашнију осуду друштва, на етикету озлоглашености?

Слобода је најважније људско право, без слободе је све неважно. Завиривање у туђи живот и претерано бављење онога што нас се не тиче нас празни и оставља простора за мржњу.
Слободно друштво је срећно друштво.