Студентски радови

Новинарству сам дао цео живот, а оно је мени дало све

5. јун 2018.
Катарина Миловановић

Слободан Јанковић је новинар 44 године. Завршио је Факултет политичких наука у Београду. Говори енглески и немачки језик. Своју новинарску каријеру започео је у Радио Београду. Потом је радио у немачком часопису Деутсцхе Wелле у Келну, у српској редакцији. Био је дописник Тањуга из Бона. Радио је у дипломатији као саветник за штампу. Задњих 18 година био је новинар Франкфуртских вести, новина за дијаспору; од тога девет година као дописник из Берлина, а 8 година у редакцији у Београду.

Као млади сте почели да се бавите новинарством. Шта Вас је мотвисало да кренете тим путем?

Кад сам био дечак и када је требало да одлучим којим путем да пођем у животу имао сам таленат за писање. Писао сам и поезију и радове у основној школи и гимназији. То ме је вукло ка књижевности. Међутим, мислио сам да је то превелики залогај за мене. Тада сам се одлучио за примењено писање. У 16. години сам одлучио да желим да будем новинар и ништа ме није могло поколебати, тим путем сам газио као игумански марш, да нико није могао да ме заустави. Та одлука је била јака и нисам се покајао ни једне секунде.

Завршили сте Факултет политичких наука у Београду. Колики је значај овај факултет имао за Вас сад када се осврнете на сво Ваше искуство?

Било ми је важно да завршим факултет пре свега због личног задовољства због оствареног циља. Наравно, било ми је важно и за посао јер сам након два месеца по дипломирању запослио сам се са том дипломом на месту где сам годинама већ радио као спољни сарадник. У факултету сам стекао сигурност. Тамо сам скупио општа знања. Што више скупите знања јачи се. У контакту са западним светом никад нисам осећао никакву инфериорност. Био сам на равној нози са колегама са запада, ако не и бољи.

Ви сте се бавили новинским, радио и тв новинарством. Које Вам се највише допада?

Највише сам волео оно прво, где сам почео, радио Београд. Као што људи обично кажу прва љубав се најдуже памти.

 

Били сте веома млади када сте ушли у редакцију Радио Београд-а. Како сте се снашли по доласку тамо? Да ли сте имали нечију помоћ?

Бог ме је обдарио пријатним гласом. У то време то је била једна од ствари која ме је задржала тамо. А друга ствар, кад сам ушао у редакцију дочекали су ме великани новинарства, а затим моје сјајне колеге, чувени Радивоје Раћа Марковић, легенда српског новинарства и Марко Марковић, спортски репортер. Сви су они били сјајни људи, поготово према младима, па сам добијао од њих корисне савете.

Како је дошло до Вашег преласка са радио Београд-а у Немачку?

Немачки часопис је тражио новинара из радио Београда на размену.Отишао сам тамо и остао три године у српској редкацији часописа Деутсцхе Wелле. У почету сам радио као коректор, читао сам текстове и посрбљавао их. Касније сам прешао у спољно-политичку рубрику. Тамо сам и највише учинио и тако сам обишао цео свет. Затим сам био три и по дописник Тањуга из Бона.

Да ли је било напорно радити као дописник у иностранству, поготово у свету без интернета?

Јесте. То је леп посао, али јако напоран. Нисам смео ништа да пропустим. Морао сам да имам информације о свему што се у Немачкој дешавало преко дана или ноћи на било којој територији и то веома брзо. Агенција тражи брзину. Ко се јави други или трећи вец је промашио. Није постојао Гоогле, па сам се ослањао на штампу. Сваки дан сам узимао по седам немачких новина.

Бавили сте се готово свим областима којима један новинар може да се бави. Да ли вас ипак једна више привлачи од осталих?

Спољна политика. То ми је био фах задњих година. То је најшира тема. Свет је велика башта. Волео сам да вадим пикантерије из неких мање познатих сајтова по свету где су аутори слободноумнији. Њих нико није објављивао, ја сам их преводио и препричавао. Тако сам их приближио људима који никад не би дошли до њих.

Који догађаји су Вам донели највише успеха у новинарству?

Мени су деведесете године биле златне, колико год да су биле трагичне за нашу земљу због распада Југославије, мени су новинарски биле невероватан изазов. Био сам на свим важним догадјајима, осим Дејтона, јер сам тад био у Тањугу. Био сам на свим догадјаима око босне, на свим конференцијама, од прве у Лисабону, преко Лондона и Брисела.

Када се окренете уназад да ли се кајете због нечега? Да ли Вам је жао што сте нешто пропустили?

Не кајем се ни због чега и не мислим да сам ишта пропустио. Жену сам упознао у овом послу, преко њега одшколовао децу у иностранству. Дао сам новинарству цео живот, али је и оно мени дало све. То је стварно једна лепа прича. Сад кад зажмурим стварно сам задовољан.