Нико неће променити своју професију тако што ћете му рећи „ти то не можеш”

Новинарка РТС-а и сарадница у настави на Факултету политичких наука др Милица Јевтић говори о тешкоћама балансирања између две захтевне каријере, ангажману на Јавном сервису, емисији Око магазин и раду са студентима.

 

Честитке на звању, да ли сте имали прилике да се потпишете са „др“ ?

Имала сам прилике али се никад нисам потписала. У програму се не потписујем са др јер мислим да нема потребе, а имам прилику сваке недеље. Никад се нисам потписала… већ сам слагала у новом звању; потписала сам се на Копаонику, била сам са колегама на једној трибини коју сам модерирала. Али, ипак, ја се надам да се још нешто крије у та два слова осим два слова.

Докториравши приступили сте уском кругу новинара који имају високо академско звање, а већ сте били члан ништа бројније групе сарадника у настави који имају истакнуту каријеру. Одакле жеља да се комбинују те две сфере?

Прво хвала. Ја иначе мислим да те сфере нису уопште одвојиве и то је изузетно непопуларан став, иако је леп „за јавност“, али није лак за примену. Нити је окружењу лаган да вас окружење прихвати као такву. Ја иначе мислим да заиста, ако ћете да помажете студентима да савладају основне новинарске вештине, морате некада да сте то пробали, а новинарство је толико жива професија да се често плашим и питам „јао, шта ћу ако не будем ово радила, ја то нећу моћи да пратим“. О чему ћу говорити том младом човеку коме се професија мења брзином дневних вести, како ћу њему ја то објаснити ако то не знам?

Свугде у свету се инсистира на томе да се практичари увуку у наставу. Не мислим да се бавим великим истинама – у смислу „тако искључиво треба да се ради, ово је једини начин“, и зато ми пракса помаже. Сваки пут када дођете на терен схватите да бисте можда могли нешто у теорији да ревидирате, допуните, обогатите, и то је нешто што је за новинарство веома важно.

Што се тиче академског дела, он јесте важан, и мислим да је и ово је нека врста борбе, па хајде да почевши од себе, подигнемо професију на мало виши ниво. То су неке две ствари које сам ја током година покушавала да радим колико сам могла добро, али чини ми се да никад нисам била задовољна оним што сам урадила.

То није баш прича коју смо ми слушали. Вама професионална каријера хоронолошки претходи сарадништву у настави. Нисте баш увучени у тај посао, морала је да постоји ваша жеља да то радите и колико ја разумем од Вас је потекла иницијатива.

Јесте, не бих баш рекла да сам имала богзнакакву каријеру – имала сам неко радно искуство, а у тренутку кад сам дипломирала и кратак хонорарни стаж. Ми смо били прва или друга генерација која уписује мастер студије по новом систему. Онда се појавила могућност да студенти буду ангажовани у настави. Поред тога што сам ја то много волела, улазак у наставу је значио да нам факултет стипендира мастер студије. Када сте из мање средине, а ја сам из Ужица, ви морате да размишљате или да нађете посао или да се вратите у Ужице, што није лоше, ја Ужице обожавам, али тамо за мене нема посла и ја сам хтела неки други пут. И поготово ако имате неку приватну базу овде, схватите да морате да останете.

Онда сам ја питала професорку Тодоровић, она ми је била у комисији за дипломски и рекла нам је „Јавите се штагод вам треба“. Ја сам тај куртоазни позив који се често говори студентима схватила дословно. (она је рекла ок јави ћу се штагод ми треба. Када сам питала она је била изненађена јер обично студенти зазиру од тога, али рекла сам „хајде да покушам па ћемо видети“.

Нас две смо свих ових година стварно уживале у раду, имала сам срећу да имам таквог професора, и то је један важан услов да се граде две каријере паралелно. Када сам путовала у Париз да извештавам за РТС, она ме је питала да ме, ако желим, мења на часовима вежби , а то је професорка која је четрдесет година у настави. Питала ме је и имам ли довољно новца и треба ли да ми позајми, јер је Париз скуп. То се ретко где среће.

Уживате у раду са студентима.

Ја то волим.

Између осталог задатак Вам је да их надахнете оптимизмом у вези са професијом и оним што их чека. Да ли имате когнитивну дисонанцу, када дођете кући и сетите се да ће сви они ускоро на тржиште рада које је све мање, у професији којој је значај у опадању?

Неки дан је моја драга колегиница дала интервју у којем је рекла „Нама нису довољно рекли на факултету о томе какво је стање у професији“. Колегиница је иначе старија и јако добар новинар и то је уврежен став да треба неко да то каже студентима. Ја се увек питам „а ко сам ја да им кажем да ли ће они успети у нечему?“ Јесмо ли ми професори/асистенти богови?

Ако тражите од некога да мења друштво, онда тражите и да мења своју професију, а нико неће променити своју професију тако што ћете му рећи „ти то не можеш“. Ко сте ви, ако већ кукате у тој професији како вам је много лоше, да кажете некоме да ће он радити за петнаест хиљада? Можда ће баш он бити бољи. Можда ће покренути револуцију. Један је довољан. Не мислим политичку револуцију, али да покрене ову професију, да повуче младе људе да крену да размишљају, да створе неку критичку масу. Ја заиста мислим да ми на то немамо право.

Ја не бојим професију у неке боје – да то изгледа много боље него што јесте. Они то виде, па побогу имају телевизор и виде на шта то личи. Нажалост имају много критика за своју професију али немају много решења и не виде себе као неког ко ће у то да улази. Једном је уредник мог Информативног програма, кад сам му се жалила да нисам задовољна собом и својим радом рекао да имам велики проблем јер стално излазим пред студенте и ако не радим своју репортерски посао како треба стално сам изложена појачаној критици. Он каже: „Срамота је таквоме јунаку, ђилитнут’ се, не погодити циљ.

Када дође до расправе о томе са студентима, да ли мислите да можда превише евангелизујете Јавни сервис?

Ја на Јавном сервису радим. Исто је и са факултетом. Ја не волим људе који пљују кућу из које долазе Нећу говорити лоше о томе, знате ја сам на све то пристала. То је један етички проблем. Које ставове ја да заступам?

Пошто је у питању конфликт интереса, могли бисте да не износите било какве ставове, да прећутите. Претплата сведочи да је то тема која поларизује.

И то није баш фер и искрен однос – сви су кукали и кукају на репризе домаћих и страних серија. Ја серије не гледам, али сам радила гледаност и видим да је преко два милиона људи гледало „Срећне људе“. Немојте ми говорити да не волите серије, а да их гледате свако вече са по два милиона становника.

Када је био напад у Паризу, на друштвеним мрежама је било да ће сви да дођу испред Француске амбасаде. Ја сам била тамо и било је седморо људи. Нико не гласа за Трампа па је Трамп победио, нико није за „Брегзит“ па та опција победила. Нисам сигурна да претплата говори о нашем ставу. Ми волимо да не платимо неке ствари а да их имамо.
Ја волим људе са којима радим и њих ћу увек бранити, али можда не прећутим довољно (смех).

Осим „Дневника“, релативно нов је ваш ангажман у емисији „Око магазин“. Реците нам нешто о креативном процесу иза кулиса те емисије.

Ја сам у „Оку“ радила чак и пре „Дневника“. Тада сам добила шансу од Зорана Станојевића да урадим своју дипломску тему. Вратила сам се неколико година касније и од фебруара сам у „Око магазину“. Не знам када сам толико уживала у нечему. Ја волим дневничко извештавање и адреналин које оно доноси, али ово је заиста једно откриће за мене. Ја тамо спознајем себе, много учим.

Редакција је сјајна – скуп младих образованих људи, врло креативних, луцидних. О којој год теми да је реч, разговарамо, дебатујемо. Дешава ми се често да помислим о нечемо што је неки колега рекао „ што бих волела да је то мени пало на памет.“ Никада ми није било лакше да до три ујутру пишем нешто за магазин, и поред свих ових обавеза. Када урадите нешто за „Дневник“, ви то протрчите, и то прође кроз вас, а овде чини ми се има времена и да промислите, да мало анализирате. У овој фази живота ми се чини да баш напредујем са тим.

Какав је ваш допринос, да ли више радите рецимо stand up-e или више пишете?

Ја мислим да најмање тамо радим stand up-e, зато што најчешће не стижем. Мени је важније да имамо добар текст. У креативном процесу учествујем од почетка до краја. Договоримо се око теме, предложим ја или предложи уредник, имамо потпуно слободу да предлажемо било шта, једино што морате је да се мало изместите из дневничке визуре, да нађете мало другачији угао гледања. Сви новинари су тамо потпуне особе иако потпуно другачији типови људи.

У једном прилогу из августа о Томи Пикетију нисте се либили да машете идеолошким бојама. Због чега није испоштовано правило audiatur et altera pars, због чега смо добили trial in absentia капитализму?

Прилог није из августа већ из марта, у августу је само репризиран. Занимљиво је да је тај прилог изазвао толико контроверзи. Ја сам баш мислила да ће људима да буде досадно. Трпим стоички критику, могуће је да је било више субјективности. „Око“ вам даје право на тезу.

Мени је читав наратив његов као Маркс двадесет првог века, апостол левичара био врло занимљив. Ја нисам левичарка, али мислим да у свету влада огромна раслојеност и да је ово неправедно друштво, то јесте била моја теза. Могуће да је било мало више субјективности, али нешто морам да кажем – поједини саговорници са друге стране идеолошког спектра нису хтели у прилог са другим саговорницима.

Да ли можете да замислите да радите сличан прилог у којем би била заступана дијаметрално супротна теза, ако би вам се допало нешто што је колега написао?

Ја у stand upu-u говорим оно што ја мислим. Не могу ја да говорим оно што други мисле. Текст је цео мој, увек је текст цео мој. Бирам хоћу ли да снимим или не. А то да саговорници износе ставове који су супротни мојим, па то је пречесто, јер ја волим да имам потпуно различите саговорнике.

Да ли имате времена да посетите сајт чиј сте кооснивач (Журналист)?

Мало ме је срамота, али немам много времена и нисам била на журналисту дуго. Ретко то радим због тога што колегиница са којом радим држи предмет „Онлајн новинарство“ и она се детаљно бави тим сајтом,

Због чега мислите да су колеге са ФОН-а успешније (додајем папир са поражавајућом статистиком)?

Боља посећеност би захтевала да имамо стално редакцију и да се много више трудимо, и студенти и ми. Мислим да ми пропуштамо пуно што не ангажујемо више студената.

У академском окружењу често сте заговорник интерперсоналне критике, зашто?

А како другачије? А шта је друго? Да ви сад дођете ту као неко божанство и да нико не може да вас критикује. Па нисам ја открила формулу из физике па да нико не може то да понови.

Мислим првенствено на критику студентата од стране других студентата.

Е па знате, то је једна ствар освешћивања. Како ви мислите да поднесете јавну критику, која је болна, а често није ни заснована на чињеницама? Ви нећете стајати испред трафике и објашњавати како је требало то да напишете, морате неке ствари да издржите.

С друге стране, ја мислим да четири ока виде боље него два и да ваше колеге често виде ваше пропусте боље него ви сами, и ја то примењујем сваки дан у свом послу. Када будемо схватили да смо урадили нешто перфекто и да од тога нема даље, онда можемо лепо да се пензионишемо. Чему то „сви смо препаметни и сви све знамо и не сме нико ништа да вам каже“. Па што си дошао на факултет? Немој да трошиш време, немој да трошиш новац, ако све знаш. То јесте болно за студенте, али ја мислим да ако је критика основана може да буде врло ефектна.