НЕЗАБОРАВНЕ ЖУРКЕ У КУЋИ ДЕДА ЈЕВРЕМА

 

 

Унук Јеврема Грујића по мајчиној линији, наследник нашег истакнутог политичара деветнаестог века Лазар Шећеровић био је први човек који је у Београду организовао журке. Дипломирани преводилац. Бивши манекен који је у иностранству радио за многе познате светске брендове. За Журналист открива који дани су били најлепши у његовој младости, како су изгледале првe журke у Беогарду које је он организовао, на који начин је бирао званице. Зашто је Београд био велика модна престоница 60-их година као и шта је то што је Београд  изгубио а што је било вредно.

 

                            Организатор првих журки у Београду

 

 

 

Стаклена врата са дрвеним оквирима велелепне куће хладног фебруарског дана, полако отвара Лазар Шећеровић. Улазећи у раскошну дневну собу, седа на црвену софу, полако испијајући свој чај Лазар се присећа времена када су се у овој кући орагнизовале прве журке у Беогарду. Бацајући поглед на свећњаке са мотивима божица које су у злату и на којима стоје свеће, рече: „То су биле године врло узбудљиве и врло динамичне. Београд је увек био велика културна метропола без обзира на режим, да ли је то био социјализам или капитализам. Беогрaд је увек отварао врата западу. Долазило је доста утицаја првенствено из Европе, преко филмова, музике, плоча тако да смо ми то пратили. Као млађи брат, моја сестра Миљана и ја смо у кући правили журке. Почели смо још у гимназији да организујемо чувене журеве. Облачили смо се традиционално у костим балове. У подруму је било балских хаљина, фракова, унифроме, дипломатски шешири лепезе, рукавице цилиндри. Осим тога, ја сам приређивао витешке турнире у башти. То је било време када су се појавиле прве плоче, француске шансоне, време када се појавио италијански фестивал Сан Ремо. Уживали смо у тој музици.“ На питање ко је све могао да присуствује његовим свечаностима шармантни преводилац одговори : “Највеће друштво које смо имали су била деца пријатеља наших родитеља. То су пријатељства која смо наследили. Поред тога ми смо познавали пуно девојака и младића. Сећам се, ако би ишли у школу преподне већ у подне би били ту код нас да правимо планове. Балове смо припремали два месеца унапред. На журевима су били наши петоструки кумови породица Мићовић, њихов отац је био последњи ректор београдског универзитета који није био комуниста. Ту је био и наш пријатељ Вукић који је докторираро у Енглеској код чувеног хемичара. Милан Жегарац који је био познати манекен. Онда су били браћа Предраг и Ненад балетски играчи. Затим наш друг који је у то време био хокејаш иначе је данас инжењер. Велики плејбој како су га звали. Лик Микија у филму „Грлом у јагоде“ је по њему добио име ..Долазиле су најдивније девојке Марија Басара, Беба Лончар пре своје каријере, затим прва београдска старлета плава, са облинама. Била је и Маја Адамов играчица, данас професорка у Њујорку и Београду. Посећивала нас је и данашња жена нашег великог глумца Филипа Ејдуса.“

 

                       Луди Лондон 60тих                 

 

Шармантни наследник Јеврема Грујића са великом радошћу и сетом се сећа детињства. Поглед баци на портрет Јевремове жене Јелене и настави тихим тоном:

Најлепша два дана из детињства су били Бадње вече и Ђурђевдан. За Бадње вече у кућу се уносио Бадњак.  Палили смо Бадњак и певали божићне песме. Затим смо врх бадњака мазали медом да би лизнули, да цела година буде слатка. Сламу смо по кући просипали и певали сви оно чувено пи, пи па је кућа сва била у слами. Дивно декорисана. Други највећи догађај је Ђурђевдан. Први дан је било за госте, пре подне су долазили најбољи пријатељи, а поподне је био пријем. Славило се од 17 сати до 20 сати само честитање. Други дан је био одређен дан за децу. Трећег дана мама је поподне звала своје дамице у 11сати. То су јој биле најинтимније пријатељице. Тада је обичај био да се ништа не доноси слављеницима док се данас купује вино. Моји родитељи су ишли на једну славу пре подне, па на другу поподне. Тако су у једном дану посећивали више слава, како би испоштовали све пријатеље.

Лазар се присећа и својих путовања у иностарнство. Посебно истиче да воли Париз. Поглед му паде у велико огледало од злата и настави да прича шта је то што га је привукло код Париза, и зашто му се свидео и Лондон.

„Ми смо још од детињства говорили француски. Моја мајка је била дипломата, па моја сестра Миљана и ја већину детињства провели смо у иностранству. Деда је био дипломата у Атини у Софији, Будампешту и Бечу. Деда је био човек испред свог времена и схватио је да је језик јако битан, па су и мама и њена сестра научиле и енглески. Пре него што сам кренуо у основну школу знао сам француски. Мајка ми је читала француску књижевност за децу, па сам тако научио француски језик. Париз ме је увек очаравао. Волим Париз. Увек је био први што се тиче моде. Често сам ишао у Париз. После прве године студија отишао сам у Лондон. Знате онај „Луди Лондон“. Тад су се појавили Битлси, Стонси, луда мода. Мери Квант је дизајнирао мини сукње шешире, мајице. Тада се појавио и хипи покрет, чувена „Деца цвећа“. У нашој кући су се увек лансирали најновији уметнички трендови као што је Поп арт у то време Београд је на мапи увек је био један изузетан град као што је и данас остао. Сва ова гостовања све у свету што се догађа у свету уметности и филма је код нас. Сви стижу овде. Нама је култура на великом нивоу и то је добро.“

 

                Београд од Пјер Кардена до Пако Рабан

 

Манкенеством сам почео да се бавим у Београду. Кад сам студирао били су курсеви за манекене. Постојао је раднички универзитет Веселин Маслеша за курсеве сликања и вајарства, за вез и за сивење. Код нас у кући су се полагали ти курсеви.

Било је доста сајмова моде тих година у Беогарду. Долазили су и странци из модних кућа. Хотел Југославија, са огромним бројем сала могао је да прими две и по хиљаде људи. Сећам се ревије једне италијанске модне куће из Милана. Ми смо ту били ангажовани као и енглески и италијнаски познати манекени. То је био један невероватан спектакл који је направљен. То је била једна од мојих првих ревија. Није постојао Фашн вик био је само један сајам у октобру и у пролеће. Ту су и најпознатије светске модне куће имале штандове. Тада су почели да долазе париски креатори у Беогард. Девојке су у корпама делиле париске парфеме гоостима. У Београд је дошла највећа креаторска звезда на свету Пјер Карден пореклом Италијан. Имао је ревију у Београду. Он је довео манекене и манекенке из Париза. Нама је било криво јер наши манекени нису носили те моделе. Ја сам водио програм на француском и српском језику. Биле су то две вечери на које је дошао цео Београд. Следеће године је дошао Пако Рабан. На питање како данас проводи време, заћута, па уз уздах одговори: “Волим да читам. Волим да одем у позориште које је поред куће, у Атеље 212. Тамо водим пријатеље. Бавио сам се превођењем годинама. Преводио сам за Фест и за највеће филмске куће. Тренутно се бавим овом кућом у којој живим. Кућа Јеврема Грујића је већ једну деценију отворена за разне културне манифестације од Дана Београда, Ноћи музеја, од дана дома Јеврема Грујића, од фестивала 12 уметности. Наша кућа ће ове године постати приватни музеј. У Бриселу ћу представљати ову кућу као културну баштину Београда. Ми тамо представљамо Србију, и надам се да ће бити одржан тај конгрес у Београду. За ноћ музеја ће бити отворена кућа.“