Интервју недеље

Немојте да говорите неистину

4. јул 2016.
Угљеша Лазаревић

Романтизивона носталгија за неким бољим временима када се професија новинарства више ценила честа је појава данашњице. Технолошки услови омогућили су ефикаснију и бржу транспарентност, као што је демократизација омогућила једнак приступ свима да постану власници медија уз критеријум економског услова који морају испунити. Међутим, углед новинара, упркос олакшаним технолошким и успостављеним демократским околностима је оскрнављен у очима јавности, а за саму професију се неретко клишеирано каже да,,није више што је некада била“. Више о томе разговарали смо са новинаром Добрицом Милићевићем.

Шта вас је заинтересовало за новинарство?

Када се моја генерација опредељивала за новинарство, то је био неки унутрашњи нагон. Данас се у новинарство иде, поред осталог, и трбухом за крухом. Код нас тако није било. Дакле, ја сам још у основној школи имао афинитета према изговореној речи, увек сам рецитовао, писао прозне радове; волео сам много да читам. Као средњошколац радио сам у локалном листу ,,Нови пут“, писао текстове о својим доживљајима, репортаже. Онда сам отишао у војску и у војсци сам писао са албанске границе текстове за војни лист у Скопљу. Њима се допало како пишем, тако да су официри високог чина дошли да ме прекомандују за Скопље; војни рок сам одслужио као новинар, у листу ,,Победа“ у Скопљу. Вратио сам се из војске у Јагодину, тада се отварао радио ,,Ауто-пут“ за градитеље ауто-пута, у тој кући су тада били људи из Радио Београда, Радио Новог Сада, Загреба, Сарајева… Осетили су да имам одређене особине потребне за рад на микрофону и онда сам читао вести за почетак. Када је завршена та деоница ,,Ауто-пута“, онда су политичари донели одлуку да искористе ту технику студија и да то трансформишу у Радио Светозарево. Тако да сам од првог дана Радио Јагодине, први проговорио на том радију заједно са спикерима Радио Београда. Ту сам дванаест година радио и онда сам отишао у Радио Београд.

Каква су вам искуства из периода када сте радили у Радио Београду?

Прошао сам такорећи кроз све редакције; од водитеља и редактора јутарњег програма, уредника свих заједничких програма, документарног програма, уредника емисије за иностранство до одговорног уредника информативног програма и заменика главног одборног уредника Радио Београда. У време демонстрација деведесетих био сам на најзначајним позицијама и могу слободно да кажем да је Радио Београд сачувао свој углед током целог тог периода санкција и корупције. Јавност нас никада није нападала.

Како сте најефикасније успевали да савладате захтеве професије?

Учио сам од колега, у моје време пред микрофоном седели су све сами асови Радио Београда. То су били, слободно могу да кажем, недодирљиви таленти за говор пред микрофоном. Били су наши идоли: Брана Сурутка, Душко Видак, Мирчетовић, Љуба Пауновић. Била је то поезија слушати их како говоре. Имали смо врло активно удружење спикера Југославије, сваког месеца добијемо огромна упутства којима нам се сугерише тачан изговор разних појмова. Таман посла да ви уђете у Радио Београд, водите емисије, читате вести, а да нисте још увек савладали акцентологију, то је било незамисливо, али данас то више није случај.

Да ли сматрате да је опстанак радија угрожен у поређењу са осталим медијима?

У Радио Београду ме је то исто питао један млади колега. У његовом питању се осећао страх за будућност радија. Одмах сам га охрабрио, рекавши му да ће радио опстати док буде било људског рода. Не говорим то субјективно, ево зашто. Радио вас прати у животу, он је са вама; са вама у колима, са вама у кафани, на излетишту, на плажи. Код куће можете да читате, да радите друге ствари, а да истовремено слушате радио, он је ваш пратилац у животу. За разлику од телевизије која је асоцијална; она вас фиксира, веже за столицу и за екран. Дакле, неће радио нестати. Такође, радио је најбржи. Радио исте секунде може да обавести. Ми смо имали некад заједничку емисију на Радио Београду коју сам водио и уређивао у којој је била комплетна мрежа радио станица Србије, имали сте на длану преглед дешавања у целој Србији. То телевизија не може да постигне својом компликованом технологијом.

Како би сте описали садашње стање новинарства као професије?

Ми смо доживели једно страшно понижавање у овом времену приватизације медија по Србији која је потпуно очајна и неоправдана. Нама данас медије купују содаџије и возаџије, људи који немају везе са професијом, какви су власници такав нам је и програм. Кад сам био на књижевној вечери у Нишу, у библиотеци Стеван Сремац, сазнајем да не ради Радио Ниш. Ко је донео ту одлуку да се угаси Радио Ниш? Радио не кошта много, код радија су велики издаци када се формира технолошки, после тога су најмањи издаци у односу на остале медије. Многи медији су угашени, то је последица уплитања политике.

Често се у прилог приватизације медија говори да то поспешује демократизацију друштва како би се садржина прилагодила укусу што разноврснијег друштва, у којој мери то постаје изговор за промовисање скандалозних и сензационалних садржаја?

Ми сваку добру идеју која је у основи и зачетку била племенита и логична искарикатурујемо. Ево зашто; приватник сад купи медиј, он одлучује кога ће примити за новинара, он је власник, може да вас понизи да радите за двадесет хиљада, нећете: одлазите. Његов је став пишите оно што вам ја кажем, нећете: довиђења. Ретки су медији где је нагон и потреба тог будућег власника била та што он воли ту професију; код њега је то неки профит, политички или материјални. Када ви имате такву полазну тачку, све је наопкао. То је компромитација новинарске професије и угледа професије. Кад сам био шеф редакције у Београду, младим колегиницама и колегама сам говорио: ,,Немојте да верујете да ћете моћи да пишете све и да радите све што знате. То не постоји нигде у свету, али једини савет који вам дајем је; немојте да говорите неистину.“

Како бисмо могли да објаснимо дух времена у контексту гледаности медија чија уређивачка политика зависи од власника незаинтересованих за професију?

Ја сам очекивао да ће у овом времену у ком се све приватизује појавити група заљубљеника у новинарску професију и да ће се они организовати и непосредно оснивати медије. То је нека боља будућност професије по мени. Међутим, тога нема, да ли је то последица инерције или неповерења, опште неизвесности. Апатија је најопасније стање, сада смо у том времену свеопште равнодушности.

Какво је било стање локалног медија у поређењу са садашњим радом локалног медија?

Било је много угледније, поуздано знам да је то сада изгубило сваки смисао. Данас нема тиража, то је диригована продаја. Не браним време у ком сам живео, заиста сам радио са храбрим новинарима који су у једнопартијском систему, итекако знали да нападну врло истакнуте људе на истакнутим положајима. Ми нисмо смели да нападамо Тита и одлуке Централног комитета, остале личности; директоре великих фирми, секретаре комитета у привреди нападали смо ,,без пардона“. Имали смо судских процеса, али критика нам се није могло забранити. То време у контексту професије било је далеко честитије и угледније него данас. Када сам директно преносио неки велики догађај, износили смо звучнике у централном скверу, цео град се окупи увече да слуша пренос.