Бука

У Јагодини су изграђене четири Б зграде током седамдесетих година из државног буџета на иницијативу фабрике каблова за њене многобројне раднике/це и њихове породице. Оне имају по десетак спратова и позициониране су једна наспрам друге; између њих је направљен терен за кошарку и фудбал, као и мали парк покрај терена; испуњен клупама, сточићима и љуљашкама. Водило се рачуна да се породицама осим њиховог особеног стамбеног простора, може омогућити и заједничко игралиште за њихово децу као и простор предахa за њих саме.

Та породична атмосфера плански произведена изградњом заједничког простора за станаре  зграда бива нарушавана ноћном активношћу младих која се испољава кроз поломљене клупе, срче по терену, искривљене кошеве, покидане љуљашке. Узрок тој деструктивности станари виде у популарном клубу ,,Подрумчету“ који се налази близу зграда.

–  Не можемо да спавамо од буке из клуба, од буке са терена. Од поноћи до свитања, сви се псују, деру, неиздрживо је свим станарима ових зграда, жалили смо се безброј пута градским властима, али џаба, клуб и даље ради, млади и даље дивљају.“, рече ми старија жена подрхтавајућим гласом.

,,Подрумче“ почиње да ради око једанаест сати. Отприлике у то време колона аутомобила са регистарским таблицама које указују да су посетиоци клуба како људи из околних села, тако и житељи већих градова, почиње да се паркира начичкавајући се свуда око клуба и  зграда. Разлике у годинима не подударају се са разноврсношћу у погледу изгледа и стила. Наиме, скоро сви мушкарци су подшишани на исти начин, кратка, војничка фризура, такође, сви су љубитељи јарких, бљештећих боја, те је разнобојност мајица, на чијим површинама лежи кајла, Исус или обичан ланчић, на распону од светло-жуте до тамно-љубичасте. Девојке или жене, није лако распознати, су углавном, све одевене у што краћем и теснијем оутфиту, оно, додуше, по чему се разликују јесте ход; неке девојке једва ходају у високим штиклама придржавајући се за бандере или сапутнице, смешећи се тупаво као деца кад уче возити ролере, док друге девојке, навикнутих стопала, поносно ходају до улаза клуба опремљене самопоуздањем колико и приборима заводљивости. Убрзо се испред улаза ствара ред, девојке са лакоћом пролазе, док поједини момци имају извесних потешкоћа у уверавању обезбеђења да имају више од 23 година.

–  Брате, како је она могла да уђе, а нема ни осамнаест година? упита младић више безнадежан него изнервиран; није био удостојен одговора.

Поноћ је; уз музику из клуба може лагодно да се игра и на највишој тераси зграда, без икакве сметње у ослушкивању свих тонова и ритмова неопходних за ђускање.

–  Ето, то је тако сваког викенда. Да се умре. Да немам ово кученце са мном, да се мало прошетам са њим, врднула бих, јер сигурно не бих могла да останем код куће док ми ово добује у глави! рече ми средовечна жена и настави да хода прекрштених руку и погнуте главе, док кученце бира пут.

Три сата после поноћи, са терена између зграда шири се мирис марихуане, док на клупама поређаним око терена грлати момци испијају свако своју дволитарску флашу пива. Свуда по терену су срча и пикавци, а на средини терена леже двоје тинејџера и деле своју марихуну. По улицама крај зграда лелујају се младићи, ударајући у аутомобиле и галамећи најемотивније делове најновије турбо-фолк песме, покушавајући више да надгласају вокал, него да га подражавају. Псовке чија обимна садржина подразумева мајке, семе, племе, женске полне органе, мушке полне органе, могу се чути свуда унаоколо као ланчана реакција која се наизменично стишава и појачава. Сви паркићи између зграда пуни су људи који висе са клупа, разбијају флаше и провоцирају једни друге не устежући се да у свом клеветању помену ближње своје непосредне мете. Има и оних који воле да оставе траг своје слободоумне разузданости те испуне улазе зграда мирисом  повраћки, која се разлива са степеника на степеник течући успорено својим жућкасто-црвенкастим током. Док девојке ћаскају делећи флашу вотке, седећи на клупи близу терена, друштво момака покушава да задржи двојицу разјарених да се не поубијају ножевима које су извадили у случају ,,нужне одбране“. Мало након тога све се завршава најновијом турбо-фолк песмом која из клуба подсећа да се још увек није довољно попило, па девојке бацају празну флашу вотке на посађено цвеће испод нечијег прозора и одлазе са развесељеним момцима назад у клуб, забаву и безбрижност.

Почиње да свиће, људи који полазе на посао или се крсте или погнуте главе помирљиво негодују посматрајући поломљене клупе, побацане канте за смеће, депонију флаша по трави парка…

О боже до кад ће ово да траје, изусти један старији човек пролазећи.