Некада баш умем да будем тежак

Филип Чукановић

Колико је било тешко извештавати о поплавама у Обреновц 2014. године, схватио сам тек после неког времена. Тада сам био под великим адреналином и то искуство је дефинитивно најдрагоценије како у каријери тако и у животу.

 

Млад, амбициозан, талентован а пре свега упоран новинар су речи које описују Филипа Чукановића. Највише се истакао док је извештавао о поплавама у Обреновцу 2014. године, а данас је новинар на телевизији Б92. Био је новинар шест година на телевизији ПИНК где се укључивао уживо у програм и извештавао о најзначајнијим политичким догађајима, изборима и друштвеним феноменима.
Поред новинарства, Чукановић је и велики љубитељ спорта, заинтересован је за рад иза камере. Свакодневно чита и истражује, воли рад у тиму и увек је спреман на компромис зарад бољег прозивода.

 

Још као мали сте желели да постанете доктор, да ли Вам је жао што Вас је пут одвео у свет медија?

Доктор, адвокат…дугачка је та листа. Није, ми ни најмање жао. Одабрао сам позив који обожавам са свим његовим врлинама и манама. Сматрам да се налазим баш овде где треба и да обављам посао који волим.

 

Колико је тешко данас бити новинар и чега се све одричете зарад професије?

Тешко је увек било, у овој земљи то је посебан изазов. Размислите два пута желите ли то. Није баш све онако како изгледа. Свакако да има и тешких ствари, али увек се ту нађе нека лепа страна која вас онда покрене да радите још боље и још више. Једино ми је жао што трпи приватан живот.

 

Многи Вас ословљавају као најбољег младог новинара Србије, како на то реагујете?

Много сам напредовао, трудио сам се из дана у дан да се предам свом послу што више. Тражим информације на што више места, када их пронађем са својим тимом и сарадницима их обрађујем, укључујем се уживо у програм, на што бољи и јаснији начин желим да пренесем вест и тако у круг. Трудим се да будем што бољи, то се препозна пре или касније

 

С обзиром на то да сте и сами рекли да сте предани послу, имате ли узоре и некога на кога се угледате?

Постоје колеге чији рад ценим и од којих могу много да научим па и украдем. Немам сада посебну особу коју бих издвојио. У свакој редакцији постоје таленти, тако да од њих затражим и по који савет.

 

Колико је било тешко извештавати са лица места о поплавама у Обреновцу 2014. године?

Колико је било тешко схватио сам тек после неког времена. Тада сам био под великим адреналином и то искуство је дефинитивно најдрагоценије како у каријери тако и у животу.

 

Како изгледа Ваш радни дан?


Сваки је другачији. Управо због те динамике и непредвидивости волим ово што радим. Ујутру углавном телефонирам, тражим саговорнике за своју причу или сам већ на снимању. Зависи од теме. Траје од неколико па до више од 12 сати.

 

Да ли имате трему приликом укључивања уживо у програм и да ли сте имали проблема са тим?


Заиста не, никада. И захвалан сам што немам тих стресова приликом укључивања.

 

Шта је по Вашем мишљењу добар новинар?


Онај који не пристаје на компромисе. Онај који увек има информацију више. Онај који увек зна о чему прица…ово су само неке од ставки и оне се , нажалост, све ређе поштују.

 

На шта сте до сада поносни?


На све ванредне ситуације које сам радио и на колеге с којима сам то изгурао. Без тима је немогуће.

 

Где видите себе у блиској будућности?

За сада овде где сам али ово је непредвидиво подручје , плус непредвидива професија. Зато не бих смео да дам коначан одговор.

 

Плашите ли се конкуренције с обзиром на то да је све више младих новинара?

Не. Конкуренција тера на усавршавање и труд. Ако се тако понашате немате разлога за бригу.

 

Најтеже и најлепше у Вашем послу?

Превише динамике, стрес, има заиста свега. Непредвидиве ситуације а има их гомила, кашњења. А у свему томе, путовања, добри интервјуи, лепа енергија, колеге, и потпуно испуњен дан вам некако дају снагу за даље.

 

Како бисте описали себе?

Некад баш умем да будем тежак али рекао бих да сам вредан, амбициозан, и омиљена ми особина – упоран.

 

На коју репортажу сте до сада најпоноснији?

На репортажу о Тонију Блеру. Најзанимљивије је то што нико није знао да смо ту, да снимамо њега. Осећао сам се као у америчком филму, незабораван догађај. Свакако да верујем да ће ми се тек у животу дешавати занимљиве репортаже.