Цензуре нема али последица има

На његове текстове, у којима бритким језиком и сарказмом исмева власт, политичке институције и све оно што је лоше у друштву, не можете остати равнодушни. Након завршеног Филолошког факултета каријеру је започео у Гласу јавности, а затим је писао за Политику, Прес, Прес Магазин, Наше новине, сајт Два у један, многи сајтови и портали редовно преносе његове текстове, а тренутно је колумниста Недељника. Издао је збирку „Бестрагом“ , у којој су сабране неке од његових најаутентичнијих репортажа. Био је аутор сатиричног стрипа Смешна страна српске стварности у дневном листу Прес. Новинар, аналитичар, репортер, сатиричар, сценариста стрипова, колумниста, патриота и русофил, несуђени песник и књижевник, или укратко – Михаило Меденица.

Кажу да је улога хумора да насмеје а улога сатире да на духовит начин постигне поенту и покрене на акцију. Каква акција, изазвана неким вашим текстом, би била ваша највећа жеља?


Жеља ми је промена свести. Свакако ћемо се другачије опоравити и материјално и финансијско али постали смо као народ безлична маса, која не размишља, гута шта јој се сервира, плашимо се да размишљамо. Сврха онога што радим је да људи престану да се плаше и да почну да мисле својом главом, да престане да говоре „ћути само да не буде горе“. Не знам колико сам успео у томе, али знам да стати нећу, за мене је новинарство мисија за коју мораш да будеш посвећеник.

Никога не штедите критике у својим колумнама. Ако погледамо тренутну ситуацију у земљи и друштву, јасно је одакле вам инспирација. Да ли постоји нека личност или институација која вам је апсолутно неинспиративна и о којој нисте никада писали?

 

Од политичара сам најмање критиковао Тасовца, без обзира што се лично познајемо, у ствари од кад је постао министар више се и не познајемо. Толиким нечињењем, нерадом, је толико деградирао себе да је заиста постало глупо писати о томе – тасовца нема нигде, тасовца нема нигде. Постао је споредан лик који можеш да провучеш кроз сваки текст, као и Расима Љајића. Имаш чивилук,имаш фикус, имаш Тасовца, имаш Расима, можеш да их поменеш и не мораш. Да је мој отац Момчило премијер, такође бих га критиковао ако то заслужи, новинар према свему мора да се односи критички и ничему да не верује беспоговорно и на прву.

Негде се закључује да је ваша политика – не подлежи притиску и он ће нестати. Како то можете да објасните обичном човеку, који када погледа било који текст у неким новинама или било коју емисију, по добром старом српском обичају помисли „ да ми је знати који њега плаћају, чији је овај?“

Са тим се сусрећем барем три пута дневно и на то не могу да огуглам, од Мишковићевог, до Сорошевог, чак су говорили и да сам плаћен од стране власти, да ме пуштају да лајем. Ја знам да Вељко Лалић има проблема због мене али у томе је његова величина, он не оптерећује мене тиме, то до мене не стиже. Како се он носи тиме ја не знам али свака му част и то до мене не долази. А то је вечито питање чији си плаћеник чим смеш да пишеш. Плаћеник сам Вељка Лалића, уредника Недељника и Момчила Меденице, мога оца када прими пензију па дође па дотира, јер од слободног новинарства може толико да се живи да Вељко не може да подмири нашу креативност. Скоро сам чуо да сам финансиран из иностранства, ја им кажем нек пожуре јер касним већ две рате за кредит, већ прете исељењем. У земљи Србији неку етикету мораш да понесеш.Толико о томе да нема цензуре, нема цензуре али има последица.

Неколико пута сте изјављивали да сте одбили сваку тему која вам је на било који начин предложена за писање, па чак и ону која вам се можда и допала. Какав је то утисак остављало на људе који су вам упућивали сугестије о томе како и о чему да пишете и какве је реакције изазивало?


Реакције су биле од отказа, на шта сам био апсолутно спреман јер ако ми дође уредник са насловом и урађеним текстом, то не може тако да иде. Било је случајева где је то прошло глатко. Најчешће се изнервирају, позову ме на разговор и ја им кажем нећу то да радим, прво јер није истина, друго нашкодићемо некоме, нећу причу по сваку цену да радим, нећу некоме да упропастим живот, није за мене ексклузива све. Реакције су у првом тренутку бурне али увек се нажалост нађе неко други који то хоће да уради и то још боље. Никад нисам пристајао на труле компромисе. Довољно сам дуго у овом послу, нећу да ме се деца стиде, вода све опере до црна образа и то ми је увек на памети. Да се не огрешим о неког, да се не огрешим о истину. Барем што мање да се не огрешим јер овде истина, нажалост, има и превише.

2014 сте са колегом Стојаном Дрчелићем покренули сајт „Два у један“ који је након текстова о могућем плагијату докторског рата министра Небојше Стефановића више пута хакерски нападан, да ли се некад утврдило порекло тих напада и зашто је сајт престао са радом?

Никада се није утврдило, ми смо то пријавили и полицији, добили смо и повратну информацију да је нападнут са дванаест адреса, са разних егзотичних острва где се чувају новци. У тренутку кад су биле поплаве, до нас је од пријатеља из полиције стизала информације да нам се спрема привођење због критичког писања. На крају је сајт нападнут са толико адреса да више није било могуће одбранити, напади су били сваког секунда, након тога је и угашен и већ годину дана не постоји, нажалост.

Да ли готов текст исте секунде шаљете или проводите неко време размишљајући да ли вам то уопште треба и зар не би било лакше да се препустите, седите у некој редакцији и извештавате са разних престоничких догађаја за широке народне масе?

Не да истог секунда шаљем, него мили секунда, чак не пролазим ни текст поново да видим имам ли грешки граматичких. Што не значи да сам лудо храбар, већ ако нешто напишем значи да морам да избацим нешто из себе, ставим тачку и шаљем. Никад се нисам премишљао, никада нисам звао уредника да нешто променим. Што не значи да је сваки био исправан али и на то имамо право, и на грешку и на глупост, битно је да се то призна.
Да ли се „медијско смеће“ као што су многобројне ријалити емисије и инсистирање на разним вестима и догађајима који немају никакву важност за читаоца и друштво у целини, пласира њима смислено, да би се замаскирали неки битнији проблеми, да не виде даље од свог носа и не чују крчање црева или та тематика преовладава у медијима зато што то људи заиста желе да читају и слушају?

Наравно да људи то не желе да чују, то је апсолутно наметнуто. Парови, Фарма, су наметнути да човек гледа у екран а не у празан фрижидер, све се то смишљено припрема а народ то фантастично гута и тангира се над судбином Станије и Кристијана до суза. Део народа то заиста и хоће, део народа и хоће да се дрогира што не значи да су сви наркомани и да то треба ставити дрогу у продавнице и наметнути свима. Избор постоји. Ставите Бранка Коцкицу на Први програм, Јована Мемедовића сваки дан три пута дневно па да видиш како и то народ хоће.

Да ли су за кризу у новинарству криви недостатак интегритета, храбрости, грађанске одговорности и писмености код људи који раде као новинари, таблоидна политика која рађа таблоидну економију, таблоидну уметност а затим и таблиодно новинарство или неко трећи?

Нико трећи, криви смо само ми. Нема ту спољног фактора. Свако има право да покуша утиче на нас а на нама је да то не дозволимо. Крив је апсолутно недостатак храбрости, не толико код новинара колико код уредника који потпадају под утицај уреника и на крају имамо уредник миш, новинар миш, репортер миш и изнад свега једну велику мачку.

Да ли је новинарство данас, као што је говорио Александар Тијанић, последња робовласничка професија на свету или и даље важи мишљење да је бити новинар привилегија?

Бити новинар јесте привилегија, било, јесте и остаће. То што данас заиста личи на робовласничку професију је по мени тренутно стање, у то и верујем. Да не мислим тако баталио бих ово одавно. Увек је било тешких времена за новинарство. Усуђујем се да кажем да је за време Милошевића било много лакше радити овај посао, постојала су два фронта, црно и бело, па ти бирај на коју ћеш страну. Тешка су времена али је и даље бити новинар, али онај са великим Н, привилегија.

Који су данас опозициони листови?

Прво не постоји опозиција, не постоји ни политичка опозиција али не треба се ни везивати за политику. Новине које најмање подлежу притиску су Недељник, Данас, Време, Политика за време мандата Љиље Смајловић и ја мислим да би смо ту могли да ставимо тачку на слободне медије.