Наука и уметност

Насиље над књигама

18. децембар 2011.
Jelena Vuk

Када наставници у другом разреду средње школе задају да се за лектиру прочита Толстојева „Ана Карењина“, ђаци хрле за компјутере да „даунлоудују“ филм, јер се ово ремек-дело руске књижевности састоји из „чак“ два тома. Иако је „Евегније Оњегин“ на програму исте године и има само једну књигу (читавих 200 страна у стиховима са све предговором, поговором и додатим поглављима), такође се радије „чита“ кроз филм – глуме Ралф Фајнс и Лив Тајлер.

„Џејн Остин“, „Оркански висови“, „Три мускетара“ , „Робин Худ“, „Гордост и предрасуде“ само су неке од књига које су постале познате захваљујући биоскопском платну. Међутим, филм од сат и по, два или три, никада не може заменити писану реч. Писац је тај који речима обликује карактере и мисли својих јунака, а слика најчешће не дочарава и никада дословно не преноси писану реч. Такође, холивудски режисери имају „дар“ да измене приче из књига, да скроје „happy end“ јер то је оно што данашњи гледаоци, углавном, траже.

Верујем да нису сви режисери „Робина Худа“ читали истоимену књигу Александра Диме Оца. Или барем не до краја. Да јесу, знали би да Робина Худа чека смртоносан крај.

Иста судбина стиже и Портоса, Атоса и Д’Артањана у „Човеку са гвозденом маском“. Међутим, Рендал Волас, режисер филма из 1998. године, је сматрао да то није задовољавајући завршетак, те је „усмртио“ само Д’Артањана (којег глуми, тада због „Титаника“ популаран, Леонардо ди Каприо).  Ипак На почетку филма се појављује оно чувено: „Према роману Александра Диме“.

Будући да је филм „Три мускетара“ дошао пре два месеца у београдске биоскопе, релевантно је подсетити и на ту књигу Диме Оца. У филму је направљено много грешака, а назначићемо само неке најмаштовитије  и историјски нетачне: Превозно средство Војводе од Бакингема је летећи брод (који никада није постојао), Луј Четрнаести је ожењен Аном од Аустрије (која му је била мајка), ношња наликује на ренесансну, (уместо на ношњу 17-ог века) краљевска породица живи у Версају, који у то време још увек није био саграђен (уместо у Лувру).

Филм „Оњегин“ из 1999. године у суштини одговара књизи руског романтичара Александра Пушкина. Али само у суштини. И док сценографија, глума и музика очаравају сваког љубитеља филма, и док ликови које глуме холивудске звезде успевају да задовоље критеријуме Пушкиновог пера, екранизација је учинила своје. Сцене којих нема у књизи прожимају цео филм, Пушкин се не појављује као наратор, иако он има значајно место у сопственом делу, Татјанино писмо Оњегину не сличи стиховима које читалац проналази у књизи, а енглески језик не успева да мекоћу руске риме оживи и на платну. Гледање филма не може пренети емоцију Пушкинових стихова, а Марта Фајнс, редитељка, је дала свој видни печат, мењајући дијалоге и смишљајући нове догађаје.

„Оркански висови“ Емили Бронте је ретка књига која је доживела верну екранизацију, у филму Питера Косминског, 1992. године . Џејн Остин је, такође, добро прошла са екранизацијом својих књига – „Ема“, „Разум и осећајност“, „Гордост и предрасуде“. Скрнављени нису ни романи Агате Кристи који, попут романа Џејн Остин, увек имају срећан крај.

„Џејн Ејр“ Шарлоте Бронте, није имала много среће са малим екранима, мада над њеним садржајем није вршено толико насиље као над многим другим књигама. Махом је прескочено стотинак страна књиге (екранизација из 1996. године) – део у којем Џејн Ејр налази свог далеког рођака који би да је ожени. Тако да ако сте гледали филм, а нисте читали књигу, имате нешто ново да сазнате.

Године 1948. у биоскопским салама се појавио филм „Ана Карењина“ у ком је главну улогу играла Вивијен Ли. Ова најпознатија екранизација Толстојевог романа ипак неће помоћи да се добије одлична оцена из српског језика и књижевности. Однос Ане Аркадијевне Карењине према сопственој кћери, романтична и болна љубав Кити и Љевина, Љевиново кошење траве и лов се не појављују у овом филмском класику који траје тек нешто више од два сата.

Филм не може да замени књижевност и ни један филм не може да има исте дијалоге, исте сцене које има књига. Из тог разлога филмови трају по два сата, а књиге се читају данима. Док је Шекспир писао драме, са циљем да се оне играју на позоришним даскама, дотле су Толкин, Достојевски и Виктор Иго писали како би речима дочарали један период, једну авантуру или неку личност. Ако сте гледали „Господара прстенова“, „Богородичну цркву у Паризу“ или „Злочин и казну“, немојте мислити да сте упознати и са радом писца чија је прича инспирисала редитеља. Ако су књиге скупе, годишња чланарина у библиотеци није, а није ограничен ни број књига које можете прочитати.