Студентски радови

“НАМА ЈЕ КОШАРКА БИЛА ИЗЛАЗ ИЗ СВЕГА”

10. јун 2019.
Урош Павловић

“После двадесет година покушавања, схватио да ипак није довољно добар кошаркаш. Можда у наредних двадесет година схвати и да не уме да пише”.

 

Нови Београд, конкретније блок 29, прекопута старе зграде Б92, данас зграда Уједињених нација. Улазимо у оближњи кафић који је идеалан ако не желите превише буке око себе. Унутра четири стола од којих су два заузета. За једним столом три момка и две девојке играју јамб и не делују као да их нервира чињеница да их коцкице не слушају. Други сто, момак и девојка и по свему судећи, њен мали пас, који, гле чуда, такође играју јамб. Можда смо им покварили “такмичарску” атмосферу нашим присуством. Смештамо се на барски сто који нам даје перфектан поглед на ове две пријатељске утакмице. “Два мала точена и пепељару једну молим те”.

Почетак краја

Рођен је у Београду исте године кад нас је напустио друг Тито. Каже да своје детињство дели на сунчане године и на године снегова и кише.

“Не знам, да ћале није гледао други Дневник сваког дана, мени би то све прошло као нека сликовница. Оно чега се ја највише сећам из тог периода је спорт. Тад смо моји другари и ја почели да тренирамо и да пратимо кошарку, што страну, што домаћу. Нама је она била излаз из свега. Ако ниси у школи или ако не учиш за неки контролни, или идеш у Пионир или на тренинг. Мој крај је тада био баш опасан. Екцеси младих и све што је ишло с тим. Срећом сви смо били добро упозоравани од родитеља. Нису нам причали да нешто не радимо, него су нам рекли ако урадимо то и то, мртви смо. Не мораш да ми понављаш”.

Средња школа и бомбардовање су му нажалост постали синоними. “Није се то много разликовало од филма ‘Небеска удица’. Тада се створила једна музичка супкултура на степеницама испред СКЦ-а, чије сам био део. Слушали смо Гоблине, Бијесове, Директоре, мењале су се касете, препричавали су се концерти. Тако смо прегурали све што се дешавало око нас. Музика и кошарка. После тога сам уписао ФПН. Сећам се првог дана и професора Жарка Гудаца који нам је објашњавао како смо ми победили у овом рату. Међутим, после првог семестра, ја сам се преселио у Белгију”.

Хент, а не Гент!

Свако Г на холандском је Х! Верујте му на реч, говори течно холандски. У Белгији је остао седам година. Прва од тих седам му је била можда и најтежа. “То је била транзиција из 19-ог у 21-и век. Нисам могао да се навикнем на неке мале, нормалне ствари. Људи иду возом од аеродрома до града, а мени у глави слика Сурчина и железничке станице. Апарат за кока-колу у који убациш новчић и стварно изађе лименка. Њихово здравствено осигурање, платиш интервенцију код зубара 70 евра, после два дана ти се рефундира на рачун 68 евра. Пошаљеш писмо и оно дође где си га послао. Највећи проблем који сам имао је био тај да до 2005-е године, како чујем шкрипу кочница на улици, мени то звучи као ‘Шизела’. До те године, мени пролази циркус кроз главу. Стално сам говорио себи, стани, безбедан си, неће ти ништа бити. Друга ствар која ми је остала у сећању јесте та да сазнаш шта се све у ствари дешавало у оном првом рату. Што је још горе, то сазнаш од људи који су били тамо. Сви смо ми били странци у Белгији, и Срби и Босанци и Хрвати”.

Није се пуно пута враћао у Хент након 2007-е године. Каже да ако се буде вратио тамо, то ће бити знак да се предао.

Милош међу Србима, други део

Једна од добрих ствари која му се десила у Белгији је био почетак његове новинарске каријере. Првих годину дана му је свакодневница изгледала тако да је преко дана на послу, а увече пише о америчком фудбалу за Б92.

“Само сам хтео да будем ту. Мој тадашњи координатор, Влада Новаковић, ме је питао у једном моменту да ли бих ја могао да пишем мало о фудбалу и кошарци и ја наравно пристанем на то. Светско првенство у фудбалу 2006-е године је била моја одскочна даска. Нисам био задовољан како су изгледали ти текстови других новинара, мислио сам да ја то могу много боље да одрадим. Дрчан идиот какав јесам. У то време ја доста интензивно пратим рад америчких новинара, читам њихове спортске часописе и хтео сам да тако нешто почнем да радим код нас. Један текст ме је посебно инспирисао да постанем писац ове врсте. Зове се ‘Најбољи играч’ и ради се о бејзболу, спорту о којем ја до тада нисам знао ништа. Међутим, тај текст ме је натерао да заволим бејзбол и чак сам почео да га играм. Имам освојену другу савезну лигу Белгије као помоћни тренер. Једноставно, хтео сам да ја пишем такве текстове који ће некоме да направе читав један свет о том спорту као што је мени тај текст направио о бејзболу”.

Први ангажман који је нашао по повратку у Србију је био сајт ФК Црвена звезда. Након тога је писао за Б92 где је остао све до 2014-те године. Једну причу из тог периода памтиће цео живот.

“Марјан Мијајловић, чувен по изреци ‘Џеко дијаманту’ и ја смо ступили у контакт преко друштвених мрежа још док сам ја био у Белгији. Знао је да сам живео тамо и да сам био упућен у њихову фудбалску репрезентацију са којом је Босна требала да одигра двомеч. Послао сам му детаљан скенер њихове игре и написао му како ја мислим да ће Белгија играти на тим утакмицама. Тај мој скенер је дошао до њиховог тренера, Ћире Блажевића. Босна победи у Белгији 4-2 и у реваншу на Грбавици победи 1-0. Након тога, добијам почасни позив од ФСНС БиХ да дођем на следећу утакмицу као њихов гост и да будем у Сарајеву три дана. То су била три дана као из филма. Упознао сам све које сам могао да упознам, од Ћире до Џека, пио кафе са њима, водили ме у Башчаршију, шта год ти падне на памет. Заиста нестварно искуство”.

ВАЈС

У целој овој причи, касно схватамо да се конобару баш жури на аутобус. Како и не би, још мало и откуцаће 00:00. Прелазимо у једино могуће решење тада, а то је Милошев ауто. Рећи ћемо да је неки ‘јапанац’, али то сад није битно.

“Уредник на вајсу је мој бивши уредник са Б92, Данијел Букумировић. На његов наговор су окачили један мој текст о Звездином повратку у Евролигу и тај текст постане моја прва прекретница тамо. Имао је феноменалну читаност, људи су почели да прате спорт на нашем сајту, што пре и није био баш случај. Друга прекретница је мој интервју са Маркусом Вилијамсом. Пре тога ја никада нисам радио интервју са неким. Међутим, ту ми је доста помогло то што нико са њим није причао о његовом животу, него само о његовој игри. Ако није занимљиво чути како изгледа преселити се из Лос Анђелеса у Сибир, и то са 21 годином, онда не знам шта јесте. И тај интервју је направио једну малу сензацију на сајту. Почео сам да добијам коментаре да је ово прави амерички интервју, што ми је много значило јер сам хтео да то тако изгледа. После тога добијам одрешене руке при избору саговорника. Следећа особа је био Жарко Паспаљ. Он није могао да верује колико сам ја био упућен у његову каријеру, његове саиграче и то је био први и једини пут да сам морао таксијем да се враћам кући, јер ми човек није дао да одем из кафића колико је био импресиониран. Након тога су се ређали Сале Ђорђевић, Миленко Топић, Миша Берић, Новица Величковић, Матеја Кежман, Марко Пантелић. Тај интервју са Пантелићем је можда и најбољи који сам урадио. Понео сам његов дрес који сам редовно носио на утакмице не би ли га потписао, међутим на крају интервјуа сам му га поклонио са реченицом ”Овај дрес можеш само ти да носиш”. Откуцан је био на 19 страна и имао толики одјек у свакој држави у којој је играо, да су навијачи Ајакса почели да праве наменске туре у Београд, како би седели са Пантелићем у његовом кафићу”.

Милош је осим интервјуа, правио и кратке ауторске филмове за Вајс. Нама можда најзанимљивији је “Сакраметно Сербс” у којем су учествовали Богдан Богдановић, Немања Бјелица и Пеђа Стојаковић. Направио је и филм о Југопластици из Сплита са Дином Рађом као ‘главном звездом’. Вреди напоменути да је у периоду док је био у Вајсу урадио и три интервјуа са Милошем Теодосићем, што не може баш свако да каже.

МОНДО

Након што се разишао са Вајсом, добио је позив из редакције Мондо да направи кошаркашки подкаст за њихов Јутјуб канал, где би имао апсолутну слободу при избору гостију и тема за разговор.

“Опет сам се нашао на новој територији. Као прво, не волим да се снимам, само кад морам, друго, нисам неки љубитељ подкаста из простог разлога што ми не држи концентрацију кад бих га слушао кући. Размишљам кога да зовем, сетим се Владе Кузмановића, тај подкаст прође добро, следећи гост ми буде Един Авдић са Арене спорт и тај подкаст експлодира са прегледима. Имам већ у глави кога бих све могао да зовем, нећу да откривам. И овааај…гле полиција.”

Одједном, са леве стране, светла која нам бију право у очи и брзина аута за коју би неко други да је возио тако, одавно био заустављен. Вероватно смо превише сумњиви за ово доба и за овај крај. После јако кратког, али ефикасног претреса припадника МУП-а, имамо само још пар минута за разговор.

“То је у принципу то, где год да ме баце у ватру, ја се изгледа добро снађем. Лепо нам је кренуло у Монду са овим подкастом, па ћемо да видимо докле ће да траје.”