Студентски радови

КЊИГА О ЏУНГЛИ ОД КАРТОНА

10. јун 2019.
Урош Павловић

Тамо где глатку равницу парају оштре висине посивелих солитера, а смисао се оставља по страни када на ред дођу бројеви блокова и њихов редослед, живе људи ,,са оне стране моста’’. Они који са посебном страшћу и капљицом елитизма у свом ставу говоре одакле долазе и који све своје врлине и мане сваљују на леђа такозване ,,џунгле од бетона’’ . Љубав према Новом Београду осликава се графитима и јача модерном ,,поезијом из гета’’.
,,За бетон и асфалт којим сваки дан корачам
за сваки штек и ћошак који гледам сваког дана
за зграде, солитере, сваки део моје џунгле
крај за који увек ту ћу да будем.’’
Ту негде између нанизаних зграда, банака, продавница најновијих аутомобила, возног стајалишта и путева који воде у неке друге делове града, ушушкан је, чини се, заборављен део џунгле. Уклапа се са бетоном исто колико и фонтана на Славији са светом око себе. Да ли су наши новобеоградски јунаци ту за баш сваки део своје џунгле?

,,Једном док смо играли фудбал ту на терену код вртића, нека двојица су дошла испред мене и почела да машу кутијом шибица. Сви знају шта то значи. Ако не знаш, то ти је као, запалиће нам кућу, пошто је од картона. Хтели смо да зовемо браћу, да их бијемо после. Али касније су већ отишли.’’
Изгледа да правила јединства и верности важе само док снажну бетонску конструкцију не замени картон.
Као прави домаћин, Рики показује сваки део свога домаћинства.
,,Ово је наш коњ. Нема име. Шта ће му. Кад имамо само њега. Да имамо два, дали бисмо им имена да их разликујемо. Овако не мора. Много је мршав. И смрди. Будала.’’
Каже да је ишао једно време у школу, али да га је ,,сморило’’. Кад год би отишао увек би се са неким потукао. ,,Онда ми је досадило више да се бијем, па сам престао да идем. Ионако се сваки дан бијем са браћом овде.’’ Жели да крене стопама свог старијег брата и са њим ће ускоро кренути да пере кола и поправља радио уређаје унутра.
Дан је прилично ветровит и олакшава ширење неподношљивог смрада кроз ваздух. Јако се тешко гази јер је тло блатњаво, препуно исцепаног картона и разног ђубрета. Све што имају просипају и бацају баш ту где се у тренутку задесе. Из неке од кућа чује се гласна музика. Још гласнија од музике чини се гојазна ромкиња, бесног погледа и косе везане у нешто између репа и пунђе. Виче нешто на ромском језику и гађа девојчицу пластичном играчком.
,,А бре, Аманда је луда’’, каже Рики. ,,Увек смета кад се пакује картон или кад нешто радимо. А и нама смета кад хоћемо да играмо фудбал. Само нам се петља око ногу. Онда јој ми кажемо да ћемо да шутирамо њу уместо лопте ако се не склони.’’
Аманда има 17 година и у шестом је месецу трудноће, како каже.
,,Ако буде била девојчица зваће се Цеца. Као моја омиљена певачица.’’
Вади из џепа свој телефон на преклапање и поносно ми показује како на њему има чак десет Цециних песама. Омиљена јој је ,,Громе мој’’.
,,Ако буде дечак, хтела сам да се зове исто као и његов отац. Али, се можда предомислим, јер ме много нервира у последње време. Никад није са мном и мислим да има неку другу девојку. Ако ме вара, њу ћу да нађем и ишчупаћу јој косу, а њему ону ствар.
Како ти имаш тај леп телефефон. Ајд’ да ми га даш. Купићеш ти нови.’’

Аманда прича како не може у школу, јер мора да чува браћу и сестре, а ускоро ће морати и своје дете. Признаје да никад није ни волела да иде у школу и да јој је сан да буде певачица, позната баш као Цеца. Онда почиње да пева. Заиста има леп глас. Што и није за чуђење. Роме краси тај певачки таленат. Каже да су, док је ишла у школу, често хвалили њено певање, али да није имала пуно другарица, јер су све девојчице биле другачије од ње.
,,Ови мајмуни ми се стално смеју. Кажу нећу никад бити као Цеца јер немам тако велике груди. Онда их ја ударим.’’

Амандин отац, поред ње, има још четворо деце. Није сигуран колико тачно имају година. Каже то га не занима. Омиљени му је Роналдо.
,,То сам му име ја изабрао. Да буде као фудбалер. Али нема појма да игра фудбал, магарац. Боље од њега игра овај млађи. Ал’ њему нисмо дали фудбалско име. Па смо му онда дали надимак. Сви га зовемо Меси.’’
Дозива Месија, да ми се похвали како добро игра фудбал. Док се дечак хвали својим умећем, прича ми о свом послу. Ради у магацину. Пре тога је радио у сервису за аутомобиле, али су га отпустили, јер мисле да је крао неке делове за ауто. ,,Лажу. Ја не крадем.’’

Поред нас пролазе двојица младића. Добацују нешто на ромском. Чини се као да имају неки коментар на присуство новог лица у њиховој ,,џунгли’’.
Нису сви баш пријатни као Амандин отац. Неки одбијају да причају, попреко гледају или прокоментаришу нешто непримерено.

,,Тешко се спава ноћу некад. Посебно сад од кад поправљају ове шине горе. Лупају по целу ноћ. Једном сам изашао да се дерем на њих, ал’ баш их је било брига. Кад дува ветар, лупа и овај лим на крововима, или врата кад су покварена. Највише волим кад је лето. Онда се баш лепо спава. Можеш и да отвориш врата. Некад желим само да имам мало топлију кућу, у којој неће около све толико да лупа. Кад сам био мали, јако сам се плашио кад ноћу пролази воз. Увек сам се будио јер сам мислио да ће да нам се сруши кућа. Онда ме мама лупи по глави и каже да се не понашам као мала беба. После сам се навикао’’, прича Арбен.
Арбен иде у школу. Сада је шести разред. Омиљени предмети су му физичко и ликовно.
,,Једном сам на ликовном нацртао Ферари, знаш какав је. Залепио сам га на зид. Хоћеш да ти покажем?’’
Одводи ме до своје куће. Једна просторија. Унутра два кревета, испод једног се налази душек.
,,То ноћу извучемо, па се ту спава. Дању нам смета да пролазимо, па га онда склонимо.’’
Стари шпорет на дрва. Врата од рерне су разваљена и стоје наслоњена са стране. На њему изгребана тамнозелена шерпа. На столу у ћошку стоји пластична кеса у којој је сигурно неких пет, шест хлебова. Имају некакав четвртасти тепих на средини, али остатак чини голи бетон који доприноси хладноћи просторије. Тмину и беду унутар та четири слабашна зида разбија јаркоцрвена боја Арбеновог Ферарија на листу блока пет. Удара прстом по њему.
,,Видиш? Баш је леп. Хтео сам једном оног нашег коња да офарбам у црвено, да ми буде к’о Ферари. Али су ми рекли да ће да ме оплаве од батина ако то будем урадио. Па сам одустао.’’

Аманда се враћа. Жели још да прича. Хвали се како су недавно поред контејнера испред неке зграде пронашли три пуне кесе гардеробе. Неке ствари су биле као нове.
,, Једну сам хаљину нашла, има разне боје на себи. Још ми је хладно да је носим. Ал кад отопли има да је обучем и онда ћу да певам. Имаћу свој концерт овде. Па нек ме чују и ови што пролазе колима и враћају се с посла. Можда баце и неки динар.’’
Прича како има другарицу. Ради у једном маркету на Карабурми. ,,Једном кад сам дошла тамо, пустила ме је и да украдем неке чоколадице. А скупе су биле.
Она се удаје сад ускоро. Таман ћу тад да носим хаљину. Ако не нађем неку још лепшу до тад.’’

Поред свадби, као што је и очекивано, највише воле Ђурђевдан.
Весеље траје од раних јутарњих сати, па све до касно у ноћ. То знају и становници из околних зграда. Музика се чује током читавог дана.
,,Имамо огромне звучнике и онда ту пуштамо наше омиљене песме.’’
Причи се прикључила још једна жена средњих година која је ту дошла да припреми коња јер ће га њен муж одвести ,на посао’ убрзо. Присећа се како се он прошле године напио за славу са својим кумом.
,,Све је ишао около и љубио људе. Рекао је да ће да ожени коња уместо мене, јер је мршавији. Сви су се смејали. Сем мене.’’ Онда је рекла нешто на ромском. Највероватније псовку. ,,Нисам причала с њим три дана.’’

Полако се смркава, ветар дува све јаче. Са нестанком сунца чини се да нестаје и жеља за придошлицама у овом венцу од неколико породичних кућа скривеном испод возног стајалишта Тошин бунар.Унутра остају снови о великим певачким каријерама, топлијим креветима и тишини током хладних ноћи.

Сутра ујутру ће кренути све испочетка. Деца која се невољно буде да би се спремила школу, аутомобили који нервозно трубе. А овуда ће поново пролазити људи у оделима које нервира што им јутарња кафа није довољно заслађена, не слутећи да се надомак њих налази читав један мали свет који понекад нема струје да ту исту кафу скува. Скривен баш ту, у тој чувеној ,,џунгли од бетона’’.