Интервју недеље

ИНТЕРВЈУ-ПРОФИЛ: НИКОЛА ЂУРИЧКО, ГЛУМАЦ

16. децембар 2011.
Jelena Petrović

На Дорћолу се налази кафана „Бистро 53“, када упитах таксисту како до ње да стигнем, насмеја ми се и рече: „Близу је, можеш брзо да стигнеш, ал’ боље да те ја повезем! Али ако тог „некога“ тражиш, он сигурно није тамо!“ Ма, одакле он зна кога ја тражим?! Наставих даље.  Испред очију искрсну број „53“. Удахнух дубоко, и отворих врата кафане. Таксиста није био у праву, тај „неко“ ме је чекао. Он је био Војкан Јаковљевић, Лимени, Калауз, Гојко Сиса, Светислав, Шваба… Он је један од најпопуларнијих глумаца, како сậм каже „не, млађе, већ средње генерације“, он је Никола Ђуричко.

Уз искрени дечји осмех, пружа ми руку, и показује ка столу у углу кафане. Прате нас знатижељни погледи гостију, и добацивање уз громогласни смех, Николиних, касније сазнах,  другара: „Џони, џабе бежиш! Знамо ми све твоје лажне приче! Па, што са њим да радиш интервју? Далеееко је он од познатог!“

И док себи спрема „продужени капућино у џиновској шољи“, почиње прича…

 „МАЛИ ПРИНЦ“

Поред баке, чувене глумице, Томаније Ђуричко, сматра да није био предодређен за глуму, „не, то заиста није било одлучујуће, ја нисам живео са баком, већ са родитељима који нису били из света глуме. Први глумачки корак је свакако битан, а то је био  мој одлазак у Радио Београд у дечји студио.“ Затим, бирајући речи, настаљвља и описује своје прво искуство на телевизији: „Јооој, када се само сетим, моје прве реплике, нешто што је требало да научим напамет за потребе телевизије, прво снимање и невероватна трема. Реченица: „Вечерас се враћам кући, вечерас немој доћи!“ Била је то серија „Мали принц“ чију сам улогу ја добио, играо сам са Леком (Бранислав Лечић) који је глумио авијатичара, код Мише Радовића, на РТС-у у склопу дечје емисије која се звала „Боје.“

“92

Седећи за карираним столњаком, окретао је бурму, и стрпљиво одговарао на питања. Наједном приметих да му је непријатно, кафану је полако испуњавала тишина и гости су се знатижељно окретали ка нама, не би ли чули бар део нашег разговора. „ Не волим да привлачим пажњу“, рече ми, „не мислим да човек овде може да се уобрази, мислим да је то више ствар васпитања, неко интимно осећање, возим кола као и сви „обични“ људи, живим у згради као сав „нормалан“ свет, деца иду у школу као и сва деца. Нисам ја толико значајан.“ Након ове изговорене реченице схватих да његова највреднија особина јесте скромност. „Извини, пре но што наставимо са причом…“, извадио је паклицу наранџастог „пал-мал-а“, запалио цигарету. Говорећи о својим студентским данима, неки чудан осмех је прекрио његово лице. „Ууух, било је то лепо време! Ја сам се дружио са људима које је то исто занимало. Супер смо се зезали, студирали смо и само о томе мислили. Мада, било је то гадно време за нацију “92, почињали су силни ратови, али нама је било добро. Били смо „затворени“ у наш круг људи, и овај период смо „прегрмели“, не размишљајући о њему. На Академији добио сам и први „озбиљан посао“. Не застајкујући, са истим жаром,  играјући се кашичицом, наставио је..

ТУПА И СВЕТИСЛАВ

… После Војкана у серији „Отворена врата“, нисам баш много играо „будале“. То су занимљиве улоге које се могу назвати да су „кретени“, на пример: Тупа у „Лајању на звезде“ или Светислав у „Ивковој слави“. Углавном ми  је Шотра давао те „откаченије“ ликове. Ја сам се трудио да сваки лик буде специфичан, да покушам да се трансформишем и удаљим од себе колико год је то могуће. Глума није такав посао да једна ствар може да промени све, бар не овде код нас. Сваки лик који добро „одрадиш“, донесе ти нови посао. Физички изглед је јааако битан.“ Насмејах се. „Јесте, је л’ се због носа смејеш?“ Не одговорих, али се и он осмехну, не онако лажно, филмски, већ пријатељски. „Људи прво виде вашу фигуру и лице.“ Уздахнуо је. „То и одређује које ћете улоге играти, али не мора да значи.“

 Време у разговору са овим глумцем, водитељем, сувласником кафане је неосетно пролазило. Његова  непоредност, срдачност, отвореност све више су долазили до изражаја. Гости су долазили и одлазили, али на њега су све мање обраћали пажњу, што га је додатно охрабрило да настави са причом. Климнувши главом, схватио је као мој знак одобравања. Окренуо се и уз познати осмех са телевизије прстом запретио друштву које га је за суседним столом и даље чекало. „Лошија је ситуација данас него раније, мање се филмова снима, постоје неке серије које су доста дуготрајне. Ја по питању улога и нисам избирљив, прихватам све што  је мени у неком смислу занимљиво.“

АНЂА И МЕДИЈИ

Лупкајући изгрицканим ноктима по столу, рече ми да очекује позив мајстора. Конобарица је шетала лево-десно, пратио ју је погледом, тргну се и слеже раменима. „ Лепо је радити са Анђелином, озбиљна је продукција, лепо је када сте концентрисани само на свој посао и имате све услове да га обављате у доброј атмосфери. Супер је радити са интернационалном екипом, провериш себе у „ширем“ смислу. Мислим да је нормална потреба људи да се распитају о мом раду са њом, али да претерано интересовање медија прераста у „провинцијални дух“. Чини ми се да медији имају користи од мене, али не и ја од њих. Неко прима плату за то, извлачи из контекста, објављује, тиражи расту… Али добро, каријера ми је у „успону“, живот доноси сам планове , ја се само прилагођавам