Студентски радови

Логор изгубљене наде

5. јануар 2015.
Катарина Јањић

Пољска. Други Светски рат. Наређење из Трећег рајха за депортацију више хиљада Јевреја из различитих делова Европе. Напуштање домова и рад за непријатеља у логорима. Нико од њих није знао да је реч о логору из кога никада неће изаћи. Шта бисте прво понели када бисте морали да спакујете цео живот у један кофер?

DSC 0439Аушвиц је најпознатији и најозлоглашенији концентрациони логор смрти из Другог светског рата. Данас представља једну од незаобилазних атракција у Пољској. Комплекс се састојао од 3 главна логора : Аушвиц I, II и III. Читав простор је опасан бодљиковом жицом кроз коју је протицала електрична струја. На тај начин, бекство из логора је било готово у потпуности онемогућено. Читав комплекс је био под контролом парамилитарне гране нацистичке партије, озлоглашеног СС-а. Жртве холокауста и даље изазивају страх и запрепашћеност код посетилаца иако је прошло готово 70 година од Другог светског рата. Око 1,3 милиона људи депортовано је надајући се да ће преживети рат, да ће дочекати боље сутра. Убијено је 1,1 милион а од тога чак милион Јевреја. Затворници су купили карте за воз у сигурну смрт, ни сами не знајући шта их чека.

На самом улазу у Аушвиц стоји метални натипис ,,Рад ослобађа“. Људи, масовно Јевреји, сматрали су да ће успети да се ослободе уколико напорно раде DSC 0211за Немце. Како су се преварили!

Након доласка у Аушвиц, вршена је селекција. Млади су остајали да раде у логору. Децу и старије је чекало туширање и стерилизација од ваши. Многи људи су веровали да ће заиста добити туширање и смештај. Нико од њих није посумњао да ће наредних сат времена, за њих бити последњи. Младе мајке нису желеле да напусте своју малу децу, па су и оне, иако способне за рад, одлазиле у смрт.

Када као посетилац данас стојите испред једине гасне коморе, која ја остала након ослобођења Аушвица ’45. године, као да можете осетити непријатност коју су тада осећали људи, натерани да стоје голи пред незнанцима. Очигледно је да су многи једва чекали да уђу у просторије са тушевима, како не би више били изложени погледима странаца. Очигледно, унутра нису били тушеви…

Када би Немци напунили комору људима, затворили би врата и убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници. Отров је у просеку убијао за десет минута, али су Немци чекали читавих пола сата, за случај да неко преживи. Онда би упадали у коморе, и пуцали у оне који су неким чудом преживели. Како би уклонили велики број тела, који је на дневном нивоу бројао и више хиљада, Немци су упослили затворенике, да износе тела и спаљују их у крематоријуму. Многи који су успели да преживе Аушвиц, и данас одбијају да говоре о томе.

DSC 0392Ако занемаримо гасне коморе, колико год је то могуће или не, најјезивији је блок у коме се налазе ствари које су затвореници понели са собом. Иза великих стаклених зидова налазе се небројани кофери, од којих на многима стоје иницијали власника, прибор за хигијену затвореника, шерпе, као и на хиљаде пари ципела. Од женских и мушких ципела до дечијих. А када као туриста изађете из тих соба, размишљајући шта бисте ВИ прво понели са собом, водич вам објашњава да не само да су те ствари отимане од њих већ су возовима транспортоване у Немачку где су одлазиле у добротворне сврхе. Време рата је време великих патњи за сав народ који је укључен. Сиромаштво, страдања, страх… У таквим тренуцима, нико се није запитао одакле долазе ствари из добротворних установа.

Када напустите собу са личним стварима затвореника, пролазите кроз ходник чији зидови су прекривени сликама истих. Са једне стране су слике жена а са друге мушкараца. Сви обријани до главе. Испод сваког имена и презимена, стоји датум рођења и смрти. Многи нису преживели више од пар месеци у Аушвицу. Оне које је заобишла гасна комора или стрељање, страдали би од глади и исцрпљујућег рада. За кратко време проведено у Аушвицу затвореници би се физички толико изменили да су постајали непрепознатљиви. Ради лакше идентификације, тетовирани су им затворенички бројеви на рукама. И данас се преживели из Аушвица препознају по овим тетоважама.

Између два блока у Аушвицу I, налази се простор где је велики број затвореника стрељан. Многи су у тим последњим тренуцима храбро гледали у лица егзекутора певајући своје националне химне, као последњи вид револта. Прозори на блоковима између овог погубилишта су због овог разлога забарикадирани како се остали затвореници не би побунили.DSC 0339

Немци су приликом повлачења пред Савезницима покушали да униште највећи део логора и убију што више затвореника, како би прикрили трагове својих злочина. Ипак, један број затвореника је преживео и сведочио о нацистичким злочинима.

Седамдесет година касније Аушвиц и даље стоји на истом месту. Стоји, као успомена о ужасној прошлости која се ту одиграла. И као опомена, да не дозволимо да се такав хорор понови.