Студентски радови

Kључ слободе

31. октобар 2013.
Ivana Dobric

101.

Друга зона.

Подне, још сат један.

Даљина доноси усамљеност.

Жиг је носити тај број. Заувек закључан.

„Клиника за психијатријске болести Лаза Лазаревић“ у Падинској Скели налази се на рубу града. Откривамо призоре иза затворених врата и услове у којима пацијенти животаре. Показујемо да они више пате од одбачености и небриге, него од самог менталног поремећаја.

Голуб полако слеће на прозор. Кроз решетке и са мале удаљености од прозора провирује нечије безизражајно лице и сетно га посматра. Нелагодно корачамо даље двориштем, док нам часовник откуцава неке давне минуте већ прошлог века. Неко други ова врата откључава. Унутра се чују гласови поражених, остављених, очајних, али и племенитих, храбрих, бистрих људи. Заборављених људи. Иначе, 1964.године затворски павиљони у Падинској Скели претворени су у „Специјалну болницу за особе са менталним поремећајем“. Данас је ово Клиника за психијатријске болести Лаза Лазаревић.

Време посете је сваког радног дана од 14h до 17h. Али на улазу је стално исто време. Овде је увек један и нешто. Никада два. Борци за људска права упорно обилазе ову станицу. Породицама и родбини се временом губи сваки траг, прослеђују сву одговорност психијатрима. Клиника има два женска, два мушка и једно мешовито одељење. Дневна болница, коју редовно посећују бивши психијатријски корисници, постоји од 2005. године. Од особља ту су шеснаест психијатара и девет клиничких лекара, четири психолога, пет дефектолога, док је сестара и техничара око сто двадесет. Просечно на једног лекара дође око 20 људи! Врата се закључавају овде. Остаје свеже напуњена врећа са лековима и болна самоћа.

Прва душевна болница у нашој земљи основана је 1861.године уредбом књаза Милана Обреновића. Болница је до 1879.године носила назив Дом за с ума сишавше. Тамо су збрињавани најтежи душевни болесници са територије целе Србије. Прве године болница је могла да прими 25 болесника.

 

Б погрбљено стоји, леђима је окренута дневној болници. Подерани зелени мантил лепрша око ње на ветру. Нервозно пребацује мобилни из руке у руку, али пошто са њега звук не допире, лагано одустаје и зарања руку у дубину џепа. Њено бледо лице за трен навуче осмех, поздрави нас и усхићено нас уводи унутра, до „сликарског атељеа“. Носећи зид испуњен је радовима студената сликарства. Благе и ведре боје са слика уносе на тренутак дневну дозу спокоја. Даље, на радном столу бивше управнице Мире Петровић налазимо вешто израђену пепељару. Поносито нам објашњава да је то ручни рад пацијената, који је настао у оквиру терапије. На зиду виси плакат са натписом „Човек је човеку лек!“. Тада смо спазили њену мараму у чвор везану и нешто горчине у говору. Пријатна авангарда. Небо се већ спустило у чучањ, тако да нестаде трептај траве и зелена боја поче да тамни.

 

Светлост кроз решетке

У партеру Клинике, врата су затворена и скинута им је квака. Као што мађионичар вади зеца из шешира, тако и бели мантил скрива нешто у џепу. Кваку. На овом женском одељењу осећа се снажан мирис урина и неизветрене просторије. Зидови су сиви, нагрижени од влаге, језиво флекави. Приватност изостаје. Собе су прилично уске, нагурано је до осам лежајева. У једној соби, три особе јаучу и непомично леже на болничком кревету покривене постељином која је легло ваши. Тоалет нема врата; и чучавац и туш кабина и лавабо су зарђали. Туширају се колективно. Соба за изолацију налази се до амбуланте. Ту се пацијенти затварају и брутално везују. У том положају остају некада и данима. Због прегореле сијалице сенке испуњавају собу ужаса. О је веома снажна и отресита жена, наглих покрета. Најпре уђе за нама, затим подиже душек и показа нам исписе на његовој полеђини. Док читамо ту исповест, откривамо да је мастило све што је остало од те особе. „Домаћини“ очајно иду тамо-амо у болничкој ношњи. Натечени су од страха и беде, а тела су им отечена од велике количине лекова. При ходу и говору веома су успорени. Светлост овде једино улази кроз решетке. Дозвољена је шетња, али само дуж ходника. Сваког дана, кретање је од тачке А до тачке Б. На овом одељењу храна им се доноси.

Женско одељење на спрату затичемо док траје окупациона терапија. Она служи да пацијенти на користан начин утроше своје време. Ослушкујемо и откривамо како психијатар заједно са пацијентима учи. У круг су поређани и уче о биљкама из неког сивог часописа. Скоро сви учествују у причи, појави се и по која иронична шала у стилу када ће видети и неговати биљке. Овде особе задовољно носе цивилну одећу. Уочљива је нескладна гардероба: зимске ципеле најчешће прати летња подерана мајица. Опор мирис осећа се и овде, а у тоалету је немогуће сакрити се од погледа других људи. Из тог правца појављује се један пацијент и враћа се на скуп. То је Б, особа у сивом мантилу, која жустро седа, док јој се на лицу могу уочити трагови стида. Поглед је усмерен на похабане ципеле и приметан је крик из дубине душе. Кад ујутру устану, самостално наместе кревете, а затим их воде напоље до оскудне кухиње. Откључани су једино после ручка, али то слободно време већина ипак проводи непродуктивно. У дневном боравку са цигаретама и ситном причом.

У овој „кући“ углавном бораве особе из нижих социјалних слојева, којима је ментално здравље више пута било угрожено, па су пребачени овде. Тако и три Олимпијаде прођу, а да већина људи одавде не прошета даље од дворишта Клинике. Због недостатка адекватне подршке ово место им остаје једино уточиште, нешто као нови дом. Ту добијају храну, гардеробу, доста лекова и неопходан кров над главом. Решетке остају ради лакше контроле и веће дистанце између запослених и „болесника“. Част појединим изузецима, који имају урођени сензибилитет.

Психијатријски поремећаји човека стари су колико и сама људска врста. Током историје разни третмани били су примењивани на оболелима. У Европи се болнице-азили оснивају у XIII веку. Све до тада оболели су сматрани непожељнима и смештани у манастире или били затварани заједно с криминалцима у затворе, где су их уместо лекара надзирали стражари, чији је основни „лек“ била батина. Тек седамдесетих година XX века значај душевних болница у свету опада и први пут почиње да се размишња о томе да пацијенти нису пасивна и мање вредна бића, већ да је потребно да се чује и њихов глас да би третман био успешан. Италијански психијатар Франко Базаља увиђа да је најбољи „лек“ вратити људе у заједницу и први поштује и третира пацијенте као особе.

 

Доста пристојнији намештај и свеже постављене завесе красе суфинансирајуће одељење. Особе су видно самосталније, имају једра снажнија да поднесу сурову свакодневницу. Л је зловољан и оштар, који веома подмукло и скривено тужака остале укућане због гласног телевизора, који не утихне ни ноћу. Гледају се редовно серије, утакмице, филмови. У холу се осећа чудан мирис продуховљења. Редовно им се достављају новине. Одељење је чак богатије и за библиотеку. Најчешће се окрећу странице из књига Хесеа, Достојевског и Орвела. Собе су доста комотније, интимније и тише. Тераса је, као и собе, украшена саксијама са гомилом цвећа. Мирис биља ипак се не шири просторијом. Опкољени решеткама, са терасе чујемо како напољу лије киша и клизи низ двориште. Свежа јутра људи са овог одељења дочекују у прикладној гардероби. Опет, немају сви шансу да овим степеницама пођу.

Наш народ каже: „Ко овде не полуди, тај није нормалан“. Посматрамо излаз. Капија је и даље широм отворена, домаћински. При улазу вреба кућа за чувара у којој одседа мрак. Пространим двориштем тумара скоро нечујан тон. Као птица застала у лету. Сломљеног крила она непомично лежи. Али лакше ју је заобићи, него руку пружити. И полетети заједно са њом. У слободу.

Стигма је та небрига. Не болест сама.

Просто, раздаљина и одбаченост.

Сутон, па још и страх.

Поглед иза.

101.