Канџе други пут

Канџе 2: дилер и смрт

Марко Видојковић, “ Канџе 2: Дилер и смрт”, Ренде, Београд 2012. 

  Замислите да једне вечери стојите на тераси и посматрате звезде. Блиставе тачкице обасјавају читав град. А онда почињу да се померају, приближавају, стварају формације. Нисмо сами. Шта желе од нас ?

  Марко Видојковић у књизи ” Канџе 2: Дилер и смрт“ нуди „ помоћ пријатеља ” у бегу из свакодневнице и друштва у коме живимо.  “ Светла на небу”  учиниће све што желимо. Писац спомиње небески народ који се бори против ђаволових слуга. Реч је о метафори да се људи, под сталном стегом власти, читавог света и под утицајем 90их година, не могу сами ослободити канџи свега доживљеног током година изолације, али ни канџи друштва и система у коме живе. Зато писац уводи дрогу ав-ав, која наводи људе да покажу своје право лице, а не оно које се од њих захтева. Осећају се слободним да без прикривања раде  шта желе (пале Скупштину, откривају сексуалну оријентацију…). Тинејџери окривљују старије за свет у коме криминалци, полиција и тужилаштво чине исти систем, па није чудно што народ одлучује да пали читаву земљу. Власт зна ко дилује дрогу, ко је кога убио, али ћути. Зато млади не желе помоћ старијих, који су актуелну власт изгласали, већ сами пале прво болнице, па школе и банке, будући да су здравље, образовање и новац кључни за успех сваке индивидуе у нормалном друштву. Видојковић указује да је у српском друштву потребно почети реформу управо од ових институција.   

  Он жали за годинама проведеним у борби за демократију и европску будућност Србије. Људи су се борили против Милошевићеве власти, догодио се пети октобар, али су очекивања изневерена. Наслов “ Канџе 2 “ симболично указује на деценију која је уследила, у којој народ и даље остаје у канџама система, само је он овог пута демократски. И ту настаје проблем. За шта се борити када су нас изневерили сви у које смо веровали ? Проблем се не зауставља у Србији, односи се на читав свет. Присутан је мотив сукоба Срба и осталих народа света предвођених Америком, јер се сматра да је анархија почела код нас. “ Опет санкције! И опет ништа нисмо криви! Јоој, животе , обожавам те!”. Ултиматуми и захтеви који се свакодневно постављају Србији обично резултирају нашим прилагођавањем. Видојковић нам показује како би изгледало када бисмо једном рекли НЕ .

    Писац остаје веран једноставном и директном, донекле критизерском стилу, али са значајно мање вулгаризама него у претходним романима.  (Црни) хумор и цинизам остају његов заштитни знак. Два дела објављена после „Канџи” један, “ Све црвенкапе су исте” и “Хоћу да ми се нешто лепо деси одмах”, живела су на слави овог романа, не нудећи  ништа ново ни занимљиво. Површном читаоцу може се учинити да Видојковић у наставку  романа “ Канџе” по ко зна који пут обрађује већ излизану тему  90их, демонстрација, борбе против система и револуције. Ипак, понуђено је нешто другачије. Он говори да су људи толико психички истрошени да нису у стању да покрену револуцију и јавно на улицама исказују своје мишљење. Изневерени, они немају више за шта да се боре. Зато долази до смене генерација, где се млади боре за себе, а старијима је потребна дрога да би се ослободили и чинили исто. “ Ако не можете сами од себе да будете слободни, онда боље цркните као робови ”, каже Видојковић . Они се понашају као суперхероји, иако су уствари кукавице.

  Кроз дело се провлачи и питање смисла постојања и сврхе свега што радимо, јер како год провели живот, сви ћемо исто завршити. “ Проклети људи, сви ћемо једног дана умрети, а у међувремену ћемо од себе правити будале “. Која је сврха живота ако га живимо како нам други одреде? Људи се одричу своје реалности и, надрогирани, проналазе нову, са новим смислом, да ратују. Против кога? “ Какве везе има, битно је да ратујемо!” Слобода је једна од центалних идеја овог романа. Одбегли из запаљене Неуропсихијатријске болнице “Лаза Лазаревић”  једини  су нормални у свету изопачених вредности  и подсећају  на  питомце болнице “ Стравински” у књизи “ Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова . Они који нису под утицајем дроге се убијају, а “ нормални” шире анархију, пуцају из пушака на авионе и србују.

  Роман ” Канџе 2” не представља врхунску књижевност. Начин на који се писац изражава је хаотичан, без комплексних ликова и више нивоа значења. Ипак, граница између реалности и пишчеве маште није јасно одређена и оставља простора за размишљање на тему „ шта би било кад би било”.

Александар Јерков: “ Мала дилерска несрећа „