Јоргос и острво борова

Aутор: Марко БОЖОВИЋ

Зашто тамо?

Житељи острва у просеку живе дуже од својих континенталних пријатеља.
Зар тамо влада благостање? Време је стало?
Не троше време на свађање и немају емоције?
Секирација – мисаона именица.
Они на острву немају ни права да се жале, они имају море.
У тишини, ту се одмори
Реч „летовање“ не може се замислити без галаме и ноћног провода.
Зато репортер иде на одмор.
Деветсто километара од Београда, далеко од „летовања“, на грчком тлу.
Број проведених сати у аутобусу није битан када се у пола сата пловидбе трајектом осетите као члан морског жирија који оцењује галебове пристигле на прамац.
Ретко ко је на том трајекту млађи од 30 година, чак предњачи ковид угрожена генерација.
То нешто значи. На том острву се крије нешто вредно обиласка.

Хармонија у ритму борова

Мораш бити спреман доћи на острво.
Острво није место где се бежи од свакодневнице.
Острво те селектује, бира погодне за свој мир. Ако се не уклопиш, одбациће те.
Зато репортер другу годину заредом долази на исто место, осећа се важним и позваним.

Пефки, мало место на Евији, име је добило по грчкој речи „бор“.
Док са плаже, преко мора, гледате на планину Пилион, иза леђа густа шума испушта звукове у договору са ветром.
Kо се труди да према прогнози времана испланира дан, нека не покушава.
Искључиво острвска природа о томе одлучује дан за даном.
Једно широко бетонирано шеталиште једини је цивилизацијски помак на овом месту. Место нам тиме шаље недвосмислену поруку: „Ако си овде дошао да лумпујеш по цео дан и да правиш фенси слике, молим те врати се првим трајектом назад.“
Ипак, дочекује нас српски језик, српски мени у малобројним ресторанима и српски жамор на једином шеталишту.
Наравно да један од ресторана држи Србин. Препознао је прилику. Послетрајектно окрепљење од пола евра у виду лимунаде у српском ресторану ипак се уклапа у острвско окружење.
Ставимо природу по страни, ипак је лепо када вас дочекају као код куће, окружење српско, као да сте отишли до прве продавнице у свом месту.
Изглед заварава. Хармонија природе јача је од нашег језика. Борова шума надглашава сваки покушај комуникације.

Шеталиште на коме се знају правила игре

Репортер није први пут на овој локацији.
Место га је прихватило још прошлог пута.
Спој планинске и морске климе га је привукао и овог пута.
На једином шеталишту на Пефкију, чудни су односи снага.
Пензионисана госпођа која води једну од омањих продавница има улогу чувара.
Седи под сунцобраном испред продавнице и гледа да неко нешто не украде.
У међувремену вољна је да Вам компресором надува душек уколико сте га купили код ње.
Са мало мање воље надувала је душек репортеру који га је код ње купио прошле године.
„Ефхаристо пара поли“, вадио се репортер.
Госпођа таквих карактеристика није једина.
Постоје три мале продавнице, самим тим и три госпође истих карактеристика.
Разликују се само по положају, горњепоменута је под сунцобраном, друга у хладу испод терасе, док се трећа спретно шуња око касе.
Структура места је слична интервјуу профилу.
Уместо реда цитата и коментара новинара имамо ред продавница (ресторана) и смештајних капацитета.
Дворишта јесу пријатна и отворена.
Сва осим једног.
Репортер је коначно дошао до сржи самог места.

Тама је тамо где јој место није
Српски језик, мирне пензионисане госпође које оцењују туристе, само су фасада за праву емоцију коју Пефки скрива.
Kакву сад емоцију?
Још смо на почетку закључили како су на острву другачија правила игре, дуг живот, равна линија и добро расположење.
Двориште омеђено са две палме крије другачију причу.
Једино двориште које је у својој дубини све тамније и тамније.
Не одише радошћу. Kада год је репортер прошао тим делом шеталишта осетио је таму.
Та тама није била опасна, више је била недокучива тама, али ипак, тама је тама.

Преко дана је то двориште увек пусто.
Ноћу је избачен сточић на коме се налази маслиново уље и парче картона са ценом.
У позадини седи власник куће и продавац.
Његово лице се не види.
Виде се само обриси коврдзаве косе док невољно клима главу када туристи пролазе одаљујући се од његове куће.

Репортер на одмору није сам.
Да је био сам можда би и раније закорачио у ту таму и суочио се са коврдзавом силуетом.
Репортеров животни сапутник га је стално одвраћао речима: „Чујеш ли да прича сам са собом, не иди тамо, можда има нож, не знаш у каквом је стању свести.“
Стално се изнова наметало питање како неко ко живи на парчету раја може бити тако повучен и несрећан.

Јоргосе, брате!
Дошло је време да се закорачи у острво мрака на острву светлости.
Миран, сталожен, репортер је спремио неколико грчких фраза ако ствари крену по злу.
Решен да одгонетне несрећу која боде очи на шеталишту среће креће према коврдзавој коси.
Тај мрак ипак има своје име. Зове се Јоргос.
Први сусрет је прошао добро. Kупљено је литар маслиновог уља које се налазило у флаши сумњивог порекла. Репортер и његова подршка тиме су добили загарантовану бронзану боју која ће их барем у физичком смислу дуго сећати на камену плажу.
Други сусрет је кључан. Увучен је у Јоргосову тамну јазбину. А унутра, прави музеј. Поклони туриста из младости док је саговорник био ведар и пун живота. Други део просторије је питање егзистенције. Побацане пластичне флаше по поду, спремне да приме цеђено маслиново уље, када Јоргос буде у стању да га процеди. Соба мирише на алкохол.
И у најдубљем делу просторије – њена слика.
„Знао сам“ помислио је репортер. Истина је да није ни слутио.
Моменат погледа Јоргоса према слици, био је моменат његовог отварања.
„Дошла је из Шпаније, није била као остале…“ кренуо је у исповест Јоргос на слабом енглеском.
Почињу тренуци невоље за репортера. Све оно што је учио да су теме за избегавање у новинарском разговору (кревет, кашика и новчаник) почело је да куља из саговорника.
Одлучио је да смрт без ње сачека на месту које је било намењено њима, заувек.

Наредни дани били су ведрији, Јоргосу је свака реч упућена њему пријала, док су околне дежурне госпође имале увек исте одговоре и увек исти израз лица.
И оне, као и ово острво, као и пријатељ Јоргос, чувају за себе неко острво таме.

Они на острву немају ни права да се жале, они имају море.

Репортер је писао у заблуди.
Емоције на Пефкију куљају. Та силина шуме иза Јоргосове куће налази се у његовој души.
Његове емоције су јаке иако је острвски човек.
Његова бол је много гласнија од таласа који ударају у камену плажу.
Гледајући у планински масив изнад мора чека тренутак поновног сусрета са њеним шпанским осмехом.