Гашење храма алтернативне културе

Аутор: Лазар ПРЕНДОВИЋ

У уметничким круговима дуго се шушкало о продаји зграде БИГЗ-а. Сада се то заиста догађа. Преко 40 музичких студија приморано је да се исели из некадашње највеће штампарије на Балкану. Незадовољни уметници и посетиоци главног упоришта алтернативе Београда састали су се захтевајући нов простор за своје потребе.

Окупљени стоје на тротоару и шинама. Хлад обезбеђује огромна зграда Београдског издавачко-графичког завода. Из звучника извиру песме бендова „Партибрејкерс“, „Шкртице“, „Репетитор“ и „Дингоспо Дали“. Велики плакат је развијен између два стуба. На њему је натпис: ПРОСТОР ЗА УМЕТНИKЕ. Деца трчкарају унаоколо. Најнемирнији је дечак са хокејашком маском из хорор филма „Петак тринаести“ на лицу. Чује се лавеж паса. Музика се стишава, а затим потпуно нестаје.

„Ово је био вентил овог града“

Микрофон држи гитариста и певач бенда „Репетитор“, Борис Властелица. Говори о значају који зграда има за његов бенд, као и о садржајима које је нудила. У његовом гласу чују се туга и бес. У једном тренутку је показао руком на БИГЗ и рекао: „Ово је био вентил овог града. А тамо где нема вентила, прети да попуца све по шавовима.“ Протестанти су поздравили говор узвицима.

Члановима скупа обратила се и певачица бенда „Дингоспо Дали“, Сандра Видојевић. У говору је поменула да се њена свадба одржала у БИГЗ-у.

У руке ми је доспео флајер на ком пише: „БИГЗ одлази у историју. Уметници на улицу“. Са четири скромна захтева. Kроз масу пролазе скејтери, бициклисти и џогери. Поједина кола и камиони трубе у пролазу у знак подршке. На једном од стубова наслоњено је дело сликарке која је имала свој атеље у згради. На слици је приказана особа са шарама у глави која светлошћу својих очију обасјава зграду облика штампарске машине окружену зеленилом.

И шта сад?

Један човек је држао транспарент „БЕОГРАДЕ, ПОМОЗИ! БИГЗОВЦИ НЕМАЈУ ГДЕ ДА СВИРАЈУ!“ са дечјим цртежом у средини. Поред њега је стајала жена са угашеним мегафоном и још неколицина људи. Држали су натпис: „И ШТА САД?“ певајући уз ритмове кахона и акорде мале хармонике и акустичне гитаре.

У разговору два човека чуо сам информације о могућим решењима. Причали су о старој шећерани и „Генекс“ кули. Чињеница је да у граду постоји све мањи број места на којима сме гласно да се свира. Закупци су обазриви, јер решење које прихвате мора бити трајно.

Чистунци презиру унутрашњост БИГЗ-а. Истини за вољу, није фенси. Али андерграунд ни не треба да буде. Једно је сигурно – сваки посетилац БИГЗ-а може да посведочи да је међу људима у њему владала пријатна непосредност. Људи су ту проналазили инспирацију и слободан простор за израз своје креативности. Дух алтернативне уметности живео је у свакој пори те грађевине.

Атмосфера на протесту је била горко-слатка. Горка, јер су се многи којима је БИГЗ био уточиште у ком је увек могло да се попије, поприча и слуша добар рокенрол опростили од њега. Слатка, јер су сви ти људи показали да су уједињени у намери да пронађу нови центар алтернативне културе града.