Интервју недеље

„Морате да будете мајстор свог заната“

12. мај 2017.
Катарина Прелевић

Коментатор говори о својим почецима, лапсусима и љубави према кошарци

 

Илија Ковачић, човек који је уносио душу, тело и зној у пренос НБА утакмица, још тих давних деведесетих и тиме имао удела у приближавању сурово брзе, америчке кошарке тада разореној Србији. Сада са истим жаром у очима и још већој љубави према кошарци у пријатном окружењу Спорт Клуба, наставља да се несебично даје гледаоцима у сваком преносу.

Како се разликује припрема пред утакмицу сад у односу на почетак ваше каријере ?

Разлика је огромна, из простог разлога, када сам почео да радим коментаторски посао,а већ има 21 година, није постојао интернет тј. тек тада је настао интернет ’95 и буквално је свака информација до које је коментатор могао да дође била злата вредна, свака информација је била значајна, а налазиле су се уз помоћ часописа, књига, телефонски. Посао се разликује данас тако што морате да будете мајстор свог заната, а онда у самом преносу је битно из тог мора информација пронаћи адекватну која може да буде, ако је пласирана у правом тренутку, она права за садржајан пренос.

Да ли имате неку позитивну трему, узбуђење пред пренос утакмице ?

Годишње урадим око 150 до 200 уживо преноса, треме било позитивне било негативне једноставно нема, али ипак постоји нека врста осећаја која ме тера на позорност јер је ово један посао јавне природе и свака изговорена реч мора да се измери пре него што се каже. Мени узбуђење представља драж што имам могућност да радим посао који волим, зато што волим кошарку и с те стране осећам велико узбуђење сваки пут кад радим.

С обзиром да сте кренули да радите у Борби,па БК онда Б92 и на крају Спорт Клуб, где вам се највише допада и зашто?

Свуда је било лепо у своје време и у Борби и на Б92 и на БК Телекому и данас већ десет година колико сам овде. Највећа и најважнија ствар је да радим посао који волим и радим у окружењу које ми изузетно прија тако да су то две основне ствари, да човек може да прикаже неки свој максимум на радном месту.

Да ли сте у младости знали да ћете се бавити новинарством?

Мој сан је одувек био да радим нешто што има везе са спортом,а новинарство је дошло случајно, из писаног новинарста сам прешао у коментаторе.

Да ли сте у каријери имали неке лапсусе?

Жив човек је у стању да изговори хиљаду ствари које не мисли и мисли, у преносу морате да имате максималну концентрацију стално да би вам се такве ствари мање дешавале. У овом послу дођете до једног одређеног нивоа где морате себе да набаждарите тако да радите две ствари у исто време, сад ће ово мало да звучи глупо, али да размишљате о неким другим стварима док причате о неким трећим, значи да оно што се подразумевате да знате да не размишљате о томе, већ да причате, да би могли да размишљате о стварима које иду даље. Што се лапсуса тиче, било их је много, по интернету се врте неки лапсуси и повезују са мојим именом што нисам ја рекао, али то су симпатичне ситуације са почетка каријере.

Напоменули сте да је за пренос потребна максимална концетрација, како је постижете?

Једну ствар коју сам затражио је да не радим ноћне преносе, јер немам концентрацију ноћу. Последњи ноћни пренос сам радио пре две, три године и било ми је јако тешко, на сваком тајм ауту сам морао да излазим да се умијем да не бих заспао.

С обзиром да сте радили као ПР Црвене Звезде, да ли је то утицало на Ваша каснија запослења и колико је тешко при преносу не допустити да љубав према клубу преовлада ?

Није тешко ако сте велики професионалац, то су две одвојене ствари. Ситуација да нисам коментарисао утакмице Звезде док сам био њихов ПР нити имао било какве везе са Црвеном Звездом са ове стране, то је оно што се каже ако сте професионалац у послу, не можете себи да допустите. Постоје те утакмице где је пожељно показати емоције и симпатије према једној страни, а то су обично утакмице где клуб или спортиста из ваше земље игра против неке друге земље.

Селектор женске кошаркашке репрезентације Марина Маљковић отвара бесплатну школу кошарке за девојчице, да ли мислите да ће бити добар одзив?

Мислим да хоће, мислим да је лепа иницијатива, лепа ствар и да би тим примером требало да буду повучени и остали, да је спорт право свакога и да ово друштво пре свега, треба да се позабави тиме да се свима омогући да испуни то своје право. Женски спорт не добија пажњу који заслужује, а на Олимпијским играма масовно женска популација односи медаље.