Наука и уметност

ЗЕЛАНДИЈА

12. мај 2017.
Катарина Прелевић

У времену када је тешко пронаћи нешто ново, све нам изгледа као да је већ виђено, никако нам не пада на памет да цео један континент може да се скрива испод површине. Управо је то сама његова мистерија и оно што кочи научнике да га прогласе континентом. Да ли ће картографи широм света кренути да израђују нове измењене карте и како је у 21. веку могуће да нам је промакао цео један континент. Да ли се овај део разликује од остатка планете и да ли имамо разлике у саставу у односу на остале континенте . Јесте да смо веровали до пре пар година да је Плутон планета, али потврђивање ове хипотезе би и те како утицало на досадашња истраживања о настанку саме Земље, њеним одликама, структури итд..

Реч је о Зеландији. Огромној површини од чак пет милиона квадратних километара што одговара површини половине Европе, међутим 94% њене површине се налази испод површине воде. Простире се у водама југозападног Пацифика, а осталих 6% је обликовано у виду врхова и то су нам већ познате обласи Нови Зеланд и Нова Каледонија.

Овде није реч о неком новом открићу, истраживања на ову тему се врше већ две деценије, а научници су утврдили да је сада повољан тренутак да се на основу доказа Зеландија квалификује као нови континент. У тексту који је објављен у часопису Америчког геолошког друштва, аутор текста Ник Мортимер тврди да ова могућа нова класификација не значи додати само ново име на листу континената већ нова сазнања о развоју саме планете. Сматра се да су Нови Зеланд и Нова Каледонија заправо део огромне плоче који се пре 100 милиона година одвојио од Антартика а затим пре 80 милиона година и од Аустралије. Оно што би Зеландију учинило континентом је и чињеница да она није скуп потопљених континената већ један кохерентан континент.

Научници тврде да није нужно да површина буде изнад површине воде да би се сматрала континентном, а уз то су навели доказе који би сврстали Зеландију међу континенте : издиже се у односу на површину која је окружује, има карактеристичну геологију, препознатљиве обрисе и тању земљину кору у односу на океанско дно.

Да би боље разумели саму ову појаву и то да иако имамо на располагању сву могућу технологију ипак је успело да нам промакне овако велико откриће, треба појаснити неке основне ствари за разумевање ове теме.

Спољашњи омотач Земље илити литосфера је камена и ми по њој ходамо, слој који је најближи површини је континентална кора. Постоје две врсте Земљине коре : океанска и континентална и оне се битно разликују. Океанска кора је релативно млада до 200 милиона година, док је континентална до 4 милијарде година, такође дебљина океанске коре може бити до 10км, док континенталне до 40км. Густина континенталне коре је знатно мања од океанске и њихов састав се разликује, док је у океанској главни састојак базалт , у континенталној је андезит.

При истраживању океанског дна постоје бродови који су специјално направљени да захватају земљу са океанског дна. Оно што је научницима дало повода да помисле да се ради о континенту је то што су на месту где би требало да буде океанска кора нашли континенталну. Међутим на површини Зеландије се оформио слој океанске коре који је спречавао научнике да виде да се испод тога налази континентална, тачније дубљим ископавањем пронашли су базалт са посебним минералом цирконијум силикатом илити цирконом. Тај минерал је способан да да информацију о својој старости и управо његова старост је дала повода научницима да увиде да се ради о континенталној кори, јер минерали које су пронашли су били старији од саме океанске коре и до 3 милијарди година.

„ Мало је необично да тек сада откривамо осми континент у 21. веку када поседујемо најнапреднију технологију и шаљемо људе на месец. Ово откриће има геолошки значај и велики утицај на саму научну заједницу. Ово нам илуструје колико је океанско дно заправо неистражено. Постоји могућност да ће ово да промени начин како видимо развој планете. Људи који се баве истраживањима на тему раздвајања копна и тектонским померањем ће имати делић слагалице који им је фалио. Не искључује могућност да ће људи кренути да буше дубље бушотине како би можда нашли нова лежишта минералних сировина с обзиром да су суседни континенти обогаћени истим.“ – рекао је наш професор са Рударско геолошког факултета, Дејан Прелевић.