Интервју са Игором Јагличићем

Разговор са Игором Јагличићем
НОВИНАРСТВО ПОСАО СА НЕОГРНИЧЕНИМ РАДНИМ ВРЕМЕНОМ
Игор Јагличић један је од спортских новинара који пише за „Спотски журнал“. Рођен је пре 38 година у Сарајеву, иако је по занимању машински техничар, изборио се за занимање које воли а то је спртско новинарство.

 

Завршили сте средњу машинску школу, а потом почели да судирате Социологију на Филозофском факултету у Београду, на који начин сте одлучили да се бавите новинарством?

Моја љубав према новинарству и спорту почела је када сам имао 11 година. Те године била је летња олимпијада у Лос Анђелесу и сећам се отишли смо на море, и због времеснке разлике са Америком, ја нисам хтео ићи на плажу, већ сам узимао свеске и бележио резултате свих утакмица. У Сарајеву сам уписао Социологију, када сам дошао у Београд, тада сам био друга година и увек ће ми бити жао што нисам завршио социологију. Имао сам 19 година када сам дошао у Београд, дуго ми је требало да се привикнем, сам сам био. Касније сам завршио Вишу школу за спортског новинара, стао сам на трећој години социологије. По мом доласку у Београд 1992 године, другови су ме натерали да сам одем у Политику покуцам на врата са 20 година, у питање је долазило само спортско новинарство и без искуства великог новинарског у спортском журналу затекао сам Александра Тијанића, тада је био главни уредник спортског журнала, примио ме је. Када сам дошао секретарица ме је питала да ли имам заказан састанак са Тијанићем, а ја сам као и сваки Босанац који зна да слаже онако уверљиво рекао да имам, договорио сам се ја имам састанак.
Александра Тијанић ме је убеђивао да це рат стати, да ћу се вратити у Сарајево и да ћу им бити дописник из Сарајева, али био сам јако упоран и питао сам „ А шта ако не стане рат?“, одговорио ми је „ дођи ти за два месеца ако не стане рат“. И после тога сам опет отишао у журнал.Тако сам се и запослио у септембру 1992. Није ми пуно времена требало да се дисциплинујем, врло брзо су моји текстови постали коректни, могли су се објављивати. Од 1992 сам у Спортском журналу, требало ми је пуно среће и труда.

Бавили сте се спортом, да ли је и то великим делом утицало на то да се опробате као спортски новинар?

Одбојку сам тренирао док сам тренирао и атлетику и скијање и одбојка ми је била један диван спорт и тих 90-их година када сам дошао у Београд, добри другови су ми били одбојкаши, дружио сам се са одбојкашима и одбоклашицама из Звезде и Партизана и увек сам био ту. Легендарни, покојни великан Зоран Петровић, он је био тад уредник одбојкашке рубрике познавали смо се, волео ме је, слао ме је на утамице, био ми је „ветар у леђа“, имао сам огрому његову подршку. Поборник сам да спортски новинар мора да зна да пише све спортове; не сме се догодити да буде специјалиста само за један спорт. Ја сам после 11 година рада тих спортова, тек данас специјалиста за одбојку, не постоји спорт о коме нисам направио извештај. Сматрам да мора да се прати и кулутура и политика и музика.

Објасните како изгледа један Ваш пренос и колико Вам је времена потребно за припрему?

-Не постоји пренос за који се нисам припремио и увек изнова. Никада себе не бих довео у сутуацију да не знам зашто на пример неки играч не игра или слично. Сматрам да се мора добро припремити. Одговорно тврдим да је много лакше одрадити једну фудбалску утакмицу него одбојкашку, велика је разлика одратити коректно и врхунско и испод просека. Одбојкашки пренос без потребних информација не може. Потребно ми је за једну утакмицу са мојим предзнањем једно 3-4х. Ја се увек информишем, стално,пратим све разултате у свим одбојкашким лигама, то ми је постало саставни део живота. Моја професија је и радним и не радим данима, што је јако битно. Поред те припреме од 3-4х ја се сваки дан информишем, уједно и припремам..

Имајући у види припрему утакмице пре 20 година када су новинари практично из часописа и касета спремали меч, а данас можете наћи било коју информацију на Интернету, како у мору информација изабрати праву?

-Ја се дивим колегама који су радили пре 30 – 40 година. Сматрам се новинаром писаних медија. Сматрам да у директном преносу треба да се прати слика. Раније то није било могуће као сад, ниси имао тако често могућност да га виђаш, ти живиш у Југославији, нема интернета. Ти људи су некако умећем говора, вештином успевали да надокнаде ствари којих сада има и превише. Сада има обиље информација, али и даље ја се држим слике, то је оно нешто чему су ме колеге научиле. Мора се одабрати добра информација.

За пренос утакмице потребна је максимална концентрација, како је постижете?

За пренос утакмице ми у слушалицама имамо ИТ-тон, звук, са терена. Обично имамо и коментатора неке телевизије, мени не смета. Мени је драго да имам неког у слушалицама јер знам да је он у дворани, од њега могу да узмем неку информацију која ми је битна, ако сам на лицу места не треба ми нико у слусалицама. Онда сам ја тај ко има све потребне информације. Сматрам да су две утакмице дневно максимум, када буду утакмице, полуфинале па финале, када се већ одужи, концентација почиње да пада и онда мораш бити напет. Сматрам да је један пренос на свака два дана идеално. Потребан је одмор, јако велика концентрација. Трудим се да гледам слику и говорим, одбојка је брза игра, треба бити јако сконцентрисан да би то одрадио професионално. И треба ти искуство, које преносиш у правом смеру.

Актуелно је освајање златне медаље одбојкашица на Европском првенству, мислите ли да то може да промени стање у домаћој лиги с обзиром да су хале никад празније, а екипе никад млађе?

Хале су празне последњих 10-15 година, сматрам да то има везе и са имовинским стањем људи и са ситуацијом у друштву и са квалитетом клубова, квалитетом лиге. Сада су ту само родитељи, пријатељи, чак ни млађе селекције тих клубова не долазе, што мени нарочио смета. Сматрам и да се клубови не баве довољно публиком. Млада нам је лига, није то за супер лигу. Ни успеси репрезентације нису гарант да ће хале бити пуне.
Желите ли да посетите неки одређени спортски догађај у будућности и који је ваш циљ у новинарству?
Цео живот сам као новинар сањао да одем на Олимпијске игре и остварило ми се. Био сам на олимпијским играма у Торину 2006, после тога у Пекингу, то ми је уједно и врхунац каријере. Само када би се догодио неки велики резултат, а да сам на том догађају, то је сан снова. Али да сам се стварно остварио као новинар када су у питању догађаји, јесам. Присетио бих се 2006те године уз једно огромно одрицање обезбедио сам РТС-у укључење када је женска репрезентација освојила бронзу на свеском првенсту у Јапану. Директно укључење је било, ја сам држао микрофон први пут у животу, као да сам се родио са њим. То су неки детаљи које ћу памтити цео живот. Увек се дешавало да екипа са којом идем додје или до полуфинала или чак финала, то је и био циљ. Осећао сам се сјајно, дао сам све од себе, трудио сам се да удовољим својим и осталим новинарима. Не постоји неко ново такмичење на које бих желео да одем а да већ нисам био, мада свако такмичење је за мене изазов. Колико год још у мени има енергије, даћу себе увек максимално. Овај посао не трпи просек, или се трудиш и стално скупљаш инфомације и увек си на врху или си се утопио у сивило. Док год се радујем овом послу, ту сам, свако наредно такмичење је за мене велико такмичење.

Да ли сматрате да школа утиче на рад или је таленат пресудан?

Сматрам да школа мора бити присутна, због базе, због ширине. Када је питање да ли мораш да се родиш, има и упорних који нису били талентовани, а постали су добри новинари, 25 година сам у новинарству. Морало би и да се родиш за то, морало би то да те интересује. Сматрам да новинар не можеш бити само на послу, мораш живети са тим, када дођеш кући са посла опет мораш бити новинар, у свако доба дана, мораш увек бити у току. Разликујемо се сви неко је талентованији, а неко није.

                                                                                                                                     Јована Савић, Н5,209/16