Човек кога ћете најлакше препознати по његовом гласу, писац колумни у КОШ магазину, коментатор на Евроспорту и новинар спортске редакције ТВ Пинка – Дејан Грбовић, иначе дипломирани инжењер, говори о свом истинском позиву и великој љубави – спортском новинарству.
Као дугогодишњи радник у спорту како видите спортско новинарство у Србији?
„Видим је као запуштену професију, новинарство је генерално запуштена професија, а спортско новинарство посебно истакнуто. Просто ме подсећа на ову скучену просторију, услови за рад су лоши, плате су мале, притом нередовне, али то је изгледа судбина свих новинара. Професија је замрла, а за то су одговорни новинари, уредници и наравно власници медија“.
Да ли наш спорт можда и не заслужује бољи однос према њему и како уопште извештавати и коментарисати домаћа првенства и утакмице у којима је квалитет на веома ниском нивоу, а неретко се и регуларност доводи у питање?
„Ми немамо други спорт осим нашег спорта, морамо да га негујемо. Нажалост немамо Бундес лигу и АЦБ лигу већ нашу Супер и КЛС лигу, то нам је што нам је. Ако ми будемо били бољи биће и наша лига боља, не можемо другачије. Најлакше је причати о НБА лиги, али то је друга димензија спорта, друга димензија свега. Међутим, не можемо да прескачемо разреде, не можеш да будеш бруцош па да идеш на четврту годину, мораш да завршиш и другу и трећу годину. То зависи од нас, наш спорт то смо ми. Како извештавати? Па морамо да извештавамо, то је као када би рекили нећемо да лечимо децу са кијавицом него само ону са тешким болестима. Слажем се да има сумњивих мечева у домаћем спорту и то свакако треба истаћи, али ипак тиме треба да се баве полиција и судови, а чини ми се да они нису баш најбоље одрадили свој посао. Исто тако морамо и да поштујемо наш спорт, управо из тог нашег спорта су изашли Ђоковић, Теодосић, наши ватерполисти као и многи други“.
Сведоци смо да поједини наши тренери и спортисти имају веома непријатан однос према новинарима, како Ви гледате на то и каква су Ваша искуства у том сегменту новинарства?
„За разлику од страних спортиста и тренера са којима има врло позитивна искуства, са нашим спортистима имам врло напорна искутва. Када зауставиш нашег спортисту он ће да ми каже јао немој мене, питај неког другог. Наши спортисти и тренери нису едуковани и то је највећи проблем. Наравно не сви, рецимо Жељко Обрадовић на својим конференцијама за штампу толико исцрпно и језгровито говори да просто не оставља просотор за питања, јер је готово све што су новинари хтели да га питају већ рекао. Мислим да су се неки наши тренери и играчи који су отишли у иностранство просто ишлифовали, јер је тамо ипак другачији однос према медијима. Док у домаћем спорту, чини ми се спортисти и тренери нису избрушени за однос са медијима . Народски речено – немају шлифа“.
Као што и сами кажете спортско новинарство се налази у врло лошој ситуацији, каква му је перспектива и имају ли млади новинари чему да се надају?
„Перспектива је црна да не може бити црња. Као што рекох новинарство је запуштена и тешка професија, а притом од нечега мора да се живи и онда се врло лако прелази на “ону“ страну новираства или се просто одустаје од овог позива. Питање је и шта ће остати од новинарства, сведоци смо да се све више и више прелази на онлајн верзије, интернет нам даје неслућене могућности и ту треба тражити одговоре. Што се тиче вас младих она је врло примаљива професија, међутим може врло лако да те одвуче и да те заглави у животу. Разлог свега тога је што се овим дивним занимањем баве у нашој, сиротињској земљи и док се не деси неки економски бољитак – немогуће је очекивати напредак у спортском новинарству. Оно што је битно рећи – то је да младима и јесте место у овој професији, увек ћу се сећати чувеног Ере из Тањуга, који је када су га питали да иде на Олимписке игре у Пекингу остао затечен, рекавши поред толико младих новинараја да идем – боже сачувај“.
Читајући Ваше колумне у КОШ магазину стиче се утисак да сте спортски романтик и да на спорт гледате другачијим очима, како коментаришете даншњи спорт који се полако претвара у сурови бизнис?
„Клупски спорт је већ постао тешка индустрија, нажалост. Оно што мене занима је оно што се дешава на терену, а оно што с е дешава ван терена наравно свестан сам ја да то постоји, али мене то не занима превише. Ја волим да гледам тројке Гудурића – мени је то лепо да видим. Такође Николу Калинића, феноменалне асистенције Стефана Јовића. Мени је важан спортски догађај, наравно спорт је индустрија, прање пара и треба да будемо свесни свега тога. Да ли сам спортски романтик? Не знам, можда и јесам, свакако лепо звучи“.
