Никола Радишић, новинар Телевизије Н1, за портал Журналист говори о актуелној ситуацији у медијима у Србији, честим притисцима и етикетирањима новинара и својој оцени расподеле државног новца намењеног медијским кућама.
Колико медији у Србији поштују етичке и стандарде новинарске професије?
Довољно је узети било које дневне новине и можемо видети већ на насловној страни колико се поштују. Али ни телевизије нису боље. Ево и занимљивог примера. Антонела Риха је објавила текст на Цензоловци о потенцијалном сексуалном насиљу у једном ријалити програму на који Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) поново није обратио пажњу. Мислим да је то најбоља илустрација свега. Регулаторна тела не раде свој посао, судови такође, па чак имамо ситуацију да један таблоди има више стотина тужби које уредно плаћа, а њима то није проблем, већ им се исплати. О таблоидима апсолутно не желим да говорим јер мислим да би свима нама требало да буде испод части да обраћамо пажњу на њих.
Каква је према Вашој оцени ситуација у медијима у Србији?
Што се електронских медија тиче, мислим да је ситуација јако лоша. Већина медија је испод било ког нивоа. Ја сам један од оних који не може да осуђује своје колеге јер пристају да раде то што раде из једног простог разлога, а то је да ово нису деведесете, нема алтернативних фондова, нема резервних медија, не постоји начин да прехраните породицу кад је све затворено. Такође, немате никакву перспективу и наду да неког бољитка може бити због тога што не видите да вас ико подржава са стране.
Које медије препознајете као квалитетне?
Углавном се информишем на Интернету, преко друштвених мрежа, пратим људе који су ми занимљиви и преко њих успевам да дођем до свих оних информација које ме занимају. Пратим и здраве портале попут Цензоловке, истраживачких портала БИРН, ЦИНС и КРИК. Од дневних листова волим да читам Данас, понекад и Политику, а некада сам волео новосадски Дневник, али они су потпуно променили концепцију. До пре неку годину док није дошло до промена на Радио телевизији Војводине (РТВ), у мојој кући се РТВ гледала редовно. Цела моја породица је својевремено гледала сваког дана Дневник у 5. Ту су заиста могле да се чују праве ствари, оно што те занима и оно што јесте, па чак и оно што није одговарало властима. Сада није тако.
Каква је Ваша оцена рада РТС-а?
Како када. У зависности од тренутка, теме, особе која ради тему у том тренутку, склопа разних околности. Не ради добро. Не кажем да ту нема добрих ствари, има, али квалитет информативног програма је јако опао. Трећи дневник је нешто бољи. Мени је РТС у једном тренутку постао у реду када сам и почео да гледам и то је период када се заиста отворио, када је доста мојих колега са Б92 прешло на РТС, али се то врло брзо променило. Мислим да РТС има јако квалитетан кадар, ту посебно мислим на младе колеге које су на РТС дошле док је Александар Тијанић био генерални директор и то су појединци који покушавају да изваде ствари на Јавном сервису.
Врло често на конференцијама за медије чујемо изјаве упућене новинарима у којима се етикетирају на различите начине. Такве изјаве се углавном упућују новинарима Н1 и још пар медија. Како Ви гледате на такав однос представника власти према новинарима?
За мене то јесте вид притиска. Али проблем је што, шта год да се догоди на конференцији за новинаре је мањи проблем, али често има непријатне последице. После сваког таквог напада добијао сам ружне коментаре па и претње у инбокс по разноразним друштвеним мрежама, неке од тих ствари су пријављене, неке нису и због тога на поједине конференције за новинаре одлазим са грчем у стомаку. Мада су такве ситуације сада доста ређе.
Јесу ли те претње пријављене полицији?
Ја претње не пријављујем полицији. Прву претњу сам пријавио искључиво због тога јер је иста особа претила мојој колегиници. То је био једини разлог што сам се ја прикључио томе. Хтео сам да јој пружим подршку. Ипак, њена пријава је одбачена после годину дана, а са мојом се још чека. А и није једина.
Уколико се осврнемо на друге врсте притиска на медије, финансијски притисци су врло чести, пре свега у смислу расподеле средстава које република издваја за медије.
Колико је држава спремна да финансира пројекте који су критички настројени према њој?
Тај новац се распоређује, како то пише у папирима које је држава припремила у складу са конкурсима. Како се конкурси спроводе, видимо по томе што је у Врбасу Информер добио на конкурсу огромне паре. Ето то говори како се финансирају медијски садржаји или како се обављају конкурси. Приватизација, конкурси и слично обављају се на катастрофалан начин.
