Непоштовање Протокола за заштиту деце од насиља

Вршњачко насиље 

Непоштовање Протокола за заштиту деце од насиља

Неадекватна примена Протокола за заштиту деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања у образовно-васпитним установама

 

Протокол, који је Влада Србије донела 2007. године прописује низ превентивних и интервентних мера за смањење стопе насиља међу вршњацима. Као превентивне мере наводе се подизање нивоа свести деце, ученика и родитеља за препознавање насиља, неговање сарадње, толеранције, уважавања и комуникације у којој се не толерише насиље и обезбеђивање заштите деце од насиља, злостављања и занемаривања. Интервентне мере подразумевају активности којима се насиље зауставља и којима се осигурава безбедност ученика. Установа је дужна да интервенише увек када постоји сумња или сазнање да дете и ученик трпи насиље без обзира где се оно догодило или где се припрема, међутим истраживање које је спровео УНИЦЕФ показује да је чак 70% ученика изложено вршњачком насиљу. Да ли је то последица неадекватне примене Протокола за заштиту деце и ученика од насиља?

 

„Два друга из разреда су ме одвукли у школски тоалет, ставили ми главу у ве-це шољу и пустили воду. Почео сам да  кашљем и да се гушим, али они нису престали. Један од њих двојице ме је гурнуо толико јако да сам ударио у радијатор и раскрварио усну. Онда ме је други ударио песницом у слепоочницу, почела је да крвари и тад сам се онесвестио. Све то су снимили мобилним телефоном да би се хвалили…“, наводи седамнаестогодишњи С.П., жртва вршњачког насиља.

 

 

 

 

„Осмак другу из разреда песницом поцепао слезину“ , „Дечаку у Тителу сипали детерџент у очи“ , „Брутално претукли матуранта у Врању“ су неки од наслова у медијима који потресају народ, а посебно дотичу родитеље жртава. Учестало вршњачко насиље поставља питање пропуста у примени Протокола за заштиту деце од насиља, али и мера које је неопходно спровести како би се степен вршњачког насиља смањио.

Насиље подразумева неоправдано наношење штете другоме. Понашање којим се наноси штета може бити вербално и невербално, и може се састојати у физичком повређивању, наношењу материјалне штете или психолишком повређивању, као што је застрашивање, срамоћење, социјална изолација. Најчешћи облици вршњачког насиља су вређање и сплеткарење, а затим ударање и претње. Истраживање које је спроведено 2013. године у оквиру Пројекта „Школа без насиља“ показује да је 48 процената деце било изложено вршњачком насиљу у последња три месеца као и да 45 процената родитеља сматра да су њихова деца била изложена  вршњачком насиљу у току те године.

 

Блаже казне од прописаних

 

Социјална радница Дана Стефановић сматра да се превентивне и интервентне мере Протокола о заштити деце од насиља у школама не спроводе на одговарајући начин и да би потпунија имплементација одредби Протокола у васпитно-образовним установама довела до смањења стопе насиља међу вршњацима. „ У Протоколу се као превентивна мера наводи подизање нивоа свести ученика о негативним последицама вршњачког насиља по жртве. Међутим, у васпитно-образовним институцијама постоји велика неосетљивост на полне, културне, расне, сексуалне и друге различитости, што значи да запослени на којима је та одговорност, не раде на развијању конструктивне комуникације која би ученике учила прихватању разлика а не дискриминацији“, наводи социјална радница Дана Стефановић.

Професорка Марија Умиљеновић наводи да се казне предвиђене Протоколом не спроводе на одговарајући начин у школама, да су знатно блаже од прописаних, као и да се ученицима често прогледа кроз прсте, те пролазе некажњено, што им омогућава да тај исти, па чак и гори преступ понове. „У школском Правилнику постоје јасне одредбе о мерама санкција за конректан прекршај. За вербално насиље, прва линија санкција је опомена пред укор, али често, чак ни после неколико напада, нападач не буде санкционисан. За наношење лакших физичких повреда казна је укор директора и суспензија на одређено време а за теже повреде искључење из школе. Међутим, казне су толико другачије од прописаних да се тек за наношење тежих повреда добија укор директора, понекад и без суспензије“, објашњава професорка Марија Умиљеновић.

Истраживање Панела младих саветника о заштити деце од насиља које је спроведено у 72 основне и средње школе са укупно 1257 анкетираних ученика показује да је чак 73 процената ученика било изложено насиљу . Када је реч о мерама превенције насиља у школама, истраживање је показало да 60 посто испитиване деце сматра да у њиховој школи није предузета или не зна да ли је предузета било која мера на смањењу, сузбијању и искорењивању насиља. Резултати показују и да су се у најмањој мери примењивали прописи о формирању Тима за заштиту од насиља, па је 70 посто ученика одговорило да нема таквог тима у њиховој школи.

 

Санкције које су касниле две године

 

Да су казне за вршњачко насиље благе и непродуктивне говори и прича седамнаестогодишњег С.П., који је две године трпео злостављање у школи од стране вршњака, за шта су они били санкционисани тек после инцидента који се могао завршити фатално. С.П. наводи да је покушавао да разговара с насилницима, с њиховим родитељима, да се обратио разредној старешини за помоћ, да је ишао код школског педагога и да су његови родитељи стално долазили у школу због учесталих инцидената, али су санкције уследиле тек након две године. „Ја сам тада имао дванаест година а они четрнаест”, објашњава С.П. Било их је двојица и сви у школи су их се плашили. Понављали су два разреда и ишли су са мном у одељење. Стално су ми крали новац за ужину, бацали ранац у канту за смеће и гурали ме кад пролазе ходником. Обратио сам се коме год сам тада могао, али то је некако окарактерисано као „дечја игра“ и нико сем мојих родитеља није придавао томе велики значај. Преломни тренутак је био када су ме та два друга из разреда одвукли у школски тоалет, ставили ми главу у ве-це шољу и пустили воду. Почео сам да кашљем и да се гушим, али они нису престали. Један од њих двојице ме је гурнуо толико јако да сам ударио у радијатор и раскрварио усну.Онда ме је други ударио песницом у слепоочницу, почела је да крвари и тад сам се онесвестио. Све то су снимили мобилним телефоном да би се хвалили. Тек након тога, избачени су из школе, а мојим родитељима и мени је једноставно уручено извињење за неблаговремено реаговање на насиље“, наводи С.П.

 

 

Вршњачко насиље у региону

 

У Хрватској свако четврто дете је жртва вршњачког насиља. Чак 27 посто деце сваког или готово сваког дана доживљава неку врсту насиља у школи док се 16 посто деце насилнички понаша према другима, наводе подаци из изтраживања Поликлинике за заштиту деце Загреба. Према истраживању у Црној Гори о положају ученика из априла прошле године, којим је обухваћено 39 основних школа и 18 гимназија, насиље је заступљеније у гимназији, и то у виду оговарања (63 одсто) и вређања (54 одсто), док је у основној школи заступљеније физичко злостављање (26 одсто). Према Центру за социјални рад у Босни, вршњачко насиље је у порасту. Најучесталији облици насиља су учествовање у тучи, насилничко понањање, тежа и лакша телесна повреда. Учестале су и туче по школским ходницима због новца и мобилних телефона.

 

Вршњачко насиље у свету

 

У Финској је у националном испитивању на узорку од 57. 000 средњошколаца утврђено да је 14,5 процената дечака и 4 процента девојчица злостављано бар једном недељно. У Енглеској је истраживање показало да је сваки четврти ученик учесник у насиљу, 7 процената су жртве насиља, 10 процената су насилници, а шест процената су насилници/жртве. У Канади су иницијативе за борбу против силеџијства уследиле као резултат истраживања које је показало забрињавајући степен насиља у школама. У Аустралији Министарство просвете наложило је школама да формулишу стратегију борбе против силеџијства и осмисле програме за борбу против њега.

 

АЛЕКСИН ЗАКОН

 

Једна од мера која има за циљ смањење стопе вршњачког насиља је доношење Алексиног закона. 2011. године Алекса Јанковић извршио је самоубиство скоком са зграде, јер је био жртва вршњачког насиља. Волео је фудбал и музику. Окарактерисан је као хиперактиван. У школским белешкама је писало да је умео да пева на ликовном и шаље цедуљице дургарима. У школи су га злостављали вршњаци. Имао је потресе мозга, завршавао са лонгетом. За осам месеци тукли су га осам пута. Вређали, јурили, претили. Родитељи су упорно тражили помоћ од школе и надлежних. Наставници су само коментарисали „Боже, шта се то дешава?“. Тукли су га у околини школе, у школском дворишту, у самој школи и на крају пред наставницима. 10. маја 2011. године Алекса се убио скоком са трећег спрата. Сахрањен је са пилотском кацигом, јер је маштао да једног дана буде пилот. После потресне исповести његових родитеља у емисији „Живот прича“, коју води Тања Војтеховски, покренута је петиција за доношење Алексиног закона. Одредбе закона су: Построжавање одговорности и казни за просветне раднике (директоре, професоре, психијатре и педагоге) у случају пропуста када је у питању занемаривање, насиље и злостављање деце, већа одговорност родитеља и тражење већег учешћа проактивних центара за социјални рад у самом поступку и потраживање права жртава вршњачког насиља (жртва има право да покаже да је жртва).

Када је у питању вршњачко насиље, постоје мишљења да неадекватна примена Протокола за заштиту деце од насиља није једини кривац за пораст стопе насиља међу младима и да у обзир треба узети и друге варијабле, попут медија и социјализације у породици.

 

Медији као агенси вршњачког насиља

 

Психотерапеут Гордана Кецман наводи да су медији и друштво у којем деца одрастају „одашиљачи“ поруке: „Различито је лоше“. Самим тим, било какво одступање од стандардног може бити основ за насиље међу младима. „Протокол би требало да се примењује адекватније у смислу организовања семинара и предавања који би имали за циљ да едукују децу да су различитости дозвољене, чак и пожељне и да уместо насиља треба развијати солидарност, сарадњу и толеранцију. Међутим, сматрам да велику улогу игра и породица и окружење у којој деца расту као и оно што медији пласирају. Породица је основни агенс социјализације деце и утиче на формирање идентитета детета, те је обавеза родитеља да уче децу која је разлика између доброг и лошег, и које су последице вршњачког насиља. С друге стране, информације које медији шаљу али и пропагирање насиља и дискриминације на телевизији, посебно у ријалитијима, ствара погрешну слику код деце да је то стандард и да је такво понашање нормално. Није акценат само на Протоколу и његовој примени“, објашњава психотерапеут Гордана Кецман.

Педагог Гвозден Бијелић сматра да култура и „калупљење“ друштва имају највећи утицај на алармантну стопу вршњачког насиља. „ Културни стандардни су се променили. У прошлом веку није било оволико насиља, злостављања, дискриминације и девијантности око нас, колико има данас. У друштву се стварају калупи понашања, који постају оријентални оквир за младе. Где год да погледамо, насиље „боде очи“. У новинама је најзаступљенија црна хроника раме уз раме са ријалитијима, где морално посрнули људи шире неморал и насиље, а млади који тек развијају своје идентитете, угледају се на такве „медијске личности“, сматрајући да је такво понашање пожељно, чим се приказује на телевизији, у ударном термину“, наводи педагог Гвозден Бијелић.

Новинар Рајко Двизац каже да Протокол за заштиту деце, чак и уколико се неадекватно примењује, представља само једну компоненту вршњачког насиља и да са друге стране треба тражити кривца у Кодексу новинарске професије. „ Многи медији не штите идентитет малолетника, иако у Кодексу стоји да је обавеза новинара да сакрије име и презиме детета, било да је жртва или насилник, као и имена његових родитеља и друге информације које могу индиректно указати о коме је реч. С друге стране, све је мање образовно-информативних садржаја у медијима, а све више лаке забаве. Приказује се оно што доноси рејтинг и што интересује народ а то су углавном ријалитији на телевизији, и таблоидне новине, које су много тиражније од озбиљних новина“, каже новинар Рајко Двизац.

Кодекс новинара Србије и Закон о јавном информисању предвиђају да малолетне особе имају посебну заштиту приватности, те да се не може откривати њихов идентитет, било да су они починиоци, осумњичени или жртве кривичног дела. У Кодексу стоји да је „новинар обавезан да осигура да дете не буде угрожено или изложено ризику због објављивања његовог имена, фотографије или снимка са његовим ликом“. Резултати истраживања које је спровео УНИЦЕФ на листовима попут „Политике“, „Данас-а“, „Вечерњих новости“ показују да је у више од трећине текстова о насиљу над децом на неки начин откривен идентитет детета. У 19,4 одсто забележена је потпуна идентификација деце именом и презименом. Медији морају функционисати у складу са Законом о јавном информисању и Кодексом новинарске професије, а свако кршење тих Закона и Кодекса требало би да буде законом кажњиво.

 

 

Борба против вршњачког насиља је дуготрајан процес, који зависи од много варијабли. Протокол о зашитити деце од насиља, злостављања и занемаривања би требало да се потпуније примењује у васпитно-образовним установама, што подразумева образовање Тима за заштиту од насиља, злостављања и занемаривања, чији је задатак да припреми програм заштите, учествује у обукама и пројектима за развијање компетенција потребних за превенцију насиља, предлаже мере за превенцију и заштиту од насиља, укључује родитеље у превентивне и интервентне мере и активности као и да сарађује са стручњацима из других надлежних организација ради свеобухватне заштите деце и ученика од насиља.

С друге стране, као подршка Протоколу у борби против вршњачког насиља, медији би требало да пласирају културно-образовне садржаје више од лаке забаве, јер улога медија није само да забави, већ под број један да едукује, информише и социјализује. Медији имају огромну улогу у формирању јавног мњења, и та моћ треба да буде употребљена у подизању нивоа свести младих о негативним последицама вршњачког насиља. Медији треба да упућују на толеранцију, прихватање, солидарност, сарадњу и конструктивну комуникацију, као што се наводи у Протоколу.

Само заједнички ангажман породице, школе, медија и целог друштва може у значајној мери смањити насиље међу вршњацима.