Студентски радови

Tolerancija različitosti

31. мај 2017.
Тијана Рајчић

Tolerancija različitosti

 

 Ja sam ona Romkinja koja sedi sama u poslednjoj klupi u školskoj učionici, dok je zidovi poput zatvora sa svih strana pritiskaju, a vazduh je suv, tesan. Jer društvo je tako reklo. Ja sam ona lezbejka koja ne može mirne duše da kroči ulicom zbog zatupljujućeg straha da će joj se nešto desiti. Da će je neko napasti. Da je svaki šum pretnja. Da je svaki bat koraka opasnost. Jer društvo kaže da tako treba. Ja sam ona žena koja nosi hidžab u kafiću u centru grada, koju gledaju sa strahom, jer se plaše da će baciti bombu. Jer društvo je tako odredilo.  Ja sam onaj Emos koji noću, dok svi spavaju, u tišini svoje sobe,  jecajući, skida crnu šminku s očiju i usta i gleda s prezirom svoj odraz u ogledalu. Jer društvo je tako odlučilo. Svesno ili nesvesno, odlučili smo svi mi. Svaki naš potez ima neku posledicu. Onog trenutka kada odlučimo da nekoga drugačijeg od nas ismejemo na ulici, da pogrdno gledamo nekoga u autobusu, jer nam se ne svidja kako je obučen, da na društvenim mrežama širimo mržnju i stereotipe,  mi smo odlučili da diskriminišemo. I vi i ja. Jer društvo ne toleriše različitost. Biti drugačiji je ultimativni greh, koji društvo ne prašta.

 

razzismo1

Postoje jasni kalupi u koje svi moramo da se uklopimo. Ko se ne uklopi, taj je crna ovca, predmet ismevanja i prezira, dok to toliko ne dopre do njegovog uma da i sam, gledajući se u ogledalo, počinje da se preispituje. Da li sam zaista takav kakvim me društvo predstavlja? Vredim li išta ili sam u ovom mnoštvu ljudi beznačajan jer sam drugačiji? Da li ću se ikada uklopiti ili ovaj osećaj usamljenosti i izopštenosti od sveta nikada neće prestati? Svi smo drugačiji. I vi i ja i one dve devojke koje se drže za ruke na ulici i dva momka koji se grle na klupi na Zemunskom keju. Drugačija je i ona žena što na minus dvadeset promrzla stoji za tezgom u tankoj jaknici, i žrtvuje sve da bi preživela. Drugačiji je i onaj čovek u autobusu u iscepanoj majici i starim patikama, pored koga niko ne želi da sedne. Svi smo drugačiji. A zašto bismo i bili isti? Društvo ne treba i ne sme da bude uniformna masa, koja apsorbuje svaku različitost plašeći se da je prihvati. Mi svi želimo da budemo različiti, a trudimo se da budemo isti. Iz straha, očaja, zebnje, želje da budemo prihvaćeni, a znamo da je najbolji način za to linija manjeg otpora – prilagoditi se većini. A ta većina ne želi ništa drugo, nego da se i sama razlikuje ali ne zna kako.

 

različitosti

 

 

Onog trena kada nekoga osudimo na osnovu neke karakteristike mi menjamo njen život. Ta devojka crne kose, duge crne haljine i tamne šminke je sama u svom svetu, udaljena od svih. Fizički prisutna ali u isto vreme udaljena hiljadama milja. Ona skida svoju šminku i svoju odeću, stavlja ih u jednu kutiju i gura pod krevet kao što društvo gura problem diskriminacije pod tepih.  Sada je „normalna“. Sada je ista. Ali to više nije ona. I ona devojka koja je ostavila svoju devojku i pretvara se da je strejt da bi se uklopila, više nije ona. Nije ista, sada je društveno konstruisana, tudja, a ne svoja.  Dzon Stjuart Mil je u delu „O slobodi“ rekao da svako ima potpunu slobodu u svom životu dok ne ograničava pravo onog drugog. Čije pravo ugrožavaju različiti? Oni koji samo žele da žive po svojim pravilima, u skladu sa svojim osećanjima i svojim srcem. Ničija. Ugrožavaju jedino društveno uvreženu ideju da je sve različito opasnost, da se mora ukloniti, uniformisati, ukalupiti. Tukidid je rekao: „Tajna sreće je sloboda. A tajna slobode je hrabrost.“ Iz toga proizilazi da je tajna sreće hrabrost i da samo oni koji u sebi imaju hrabrosti da budu drugačiji, da budu svoji, mogu biti istinski srećni.  Hajde da napravimo svesne izbore, da prihvatimo Njutnov zakon da svaka akcija ima svoju reakciju i da je primenimo na društvene odnose kako bismo ih unapredili, kako bismo ukinuli stereotipe i etiketiranje i napokon proklamovali toleranciju različitosti.