Голи оток је био фабрика смрти

Профил интервју  – Душан Ивановић – музичар, писац, боем

Голи оток је био фабрика смрти

“Тамо је једино средство комуникације био пендрек, и понека мотка. Ту је преживео само онај ко је имао много среће. Од седам дана у недељи, шест смо јели купус, а један дан пасуљ“.

На самом улазу, у холу Дома синдиката, на тргу Николе Пашића, Душан Ивановић продаје своје књиге. Прилази свакоме ко се загледа у неке од наслова његових књига, не би ли им појаснио о чему се у њима ради, и пита да ли може да им помогне око избора. Иако га први пут видите, имате осећај као да причате с пријатељем кога дуго познајете. Човек средњег раста, седе косе и некако сетних плавих очију, али ведрог духа, је опуштен,   пријатан, и увек спреман на шалу. Каже да се од продаје књига нико није обогатио, па неће ни он, али да је њему довољно да прода две књиге дневно, да има за кило печења, пола хлеба и мало ракије. Вечити је боем и светски путник. У младости вишеструки штићеник поправних  домова и  робијаш са Голог отока. Професионални музичар и писац многобројних књига као што су: “Шанери“ 1 и 2, “Голи оток- српска гробница“, “Странпутица“, “Дама“…

Рођен је у Пећи 1940. године  али је као дечак је често мењао место становања. Себе сматра Крушевљанином, јер је ту провео детињство и највећи део свог живота.

“Мој отац је био железничар и често је добијао премештаје, тако смо се често селили из места у место. Тако се од шесторо браће и сестара само двоје родило у истом граду. У Пећи сам живео до друге године али ја се тога не сећам. Како је где ћале добијао службу, тако смо се селили. Тако смо  једно време живели у Осијеку, Белом Манастиру, Београду, Чачку и на крају у Крушевцу“.

Као дечак, био је немирног духа, и често је проводио време у поправним домовима због туча и ситних крађа. Један сличан догађај у потпуности му је променио живот. Са седамнаест година осуђен је на робију од три године на Голом Отоку.

“Као дете сам једно време живео у Белом Манастиру, али  врло кратко пошто смо се брзо одеселили.  Са седамнаест година, пожелео сам поново да видим то место. Отишао сам тамо и заљубио се у једну девојку. Био сам ту неколико дана, међутим, после неког времена мени понестало лове. Видиш шта је судбина, тада је био 31. октобар, светски дан штедње. Видим тај дан се окупио народ испред робне куће. Приђем тамо, кад у излогу рекламе, касице, папирићи и лова. И ето мени решења помислим ја. Дођем око 2, пола 3 ујутру. Понео једну циглу – то је најбољи кључ. Видим нема живе душе. Разбијем излог, покупим неколико хиљадарки, али нисам имао где да бежим, ту су били Драва и Дунав, и ухватили ме. Након тога су ме осудили 3 године на Голом отоку. Мада и ја сам крив. Када ме је питао судија шта имам да изјавим, ја будала, реко му: “Па имам да ти кажем да ти не можеш да ме судиш колико ја могу да издржим“. Да сам ћутао дали би ми шест месеци, највише годину дана, јер ја још нисам био ни пунолетан. Овако сам набио прст у око власти и морали су да ме осуде на дуже. Никад нећу заборавити очи моје мајке тог дана када су рекли да ћу робијати на Голом отоку. “

Ту је мало застао, глас му је благо задрхтао, али је наставио причу о свом боравку на Голом Отоку.

“То је била практично фабрика смрти. Ту је преживео само онај ко је имао много среће. Али имао сам среће, преживео сам то хвала Богу. Не дај ти Боже шта су тамо радили. Све што сам доживео тамо описао сам у својој књизи “ Голи оток – српска гробница“. Она је била интересантна због тога што сам ја први који је писао о Голом отоку, а да није био политички осуђеник. У уводу у својe књиге сам написао: “Ово је прича о људским зверима, до сад непознате зоологије“. Тамо су боравили људи који су заборавили кад су дошли, толико су дуго били тамо. Мени су моје три године једва прошле. То је преко хиљаду дана, а у једном дану има много сати. Ех сине, кад би знао колико је дугачак минут кад те бију. Тамо је једино средство комуникације био пендрек, и понека мотка. Кажњавања су се углавном сводила на физичко малтретирање. А било је тамо и пуно цинкароша, од њих су се сви највише плашили, јер да би извукао себе, он ће тебе да изда. Храна је била никаква. Од 7 дана у недељи, 6 дана смо јели купус, а 1 дан пасуљ. И то онај смрдљиви купус, од кога и мишеви беже.

Након што су прошле три године пакла, како сам каже, живот му се потпуно променио. Чињеница да је био на Голом отоку пратила га је као сенка. Отишао је у инстранство, и сплетном срећних околности обишао готово читав свет.

“Људи су бежали од мене као да сам шугав, чим би чули да сам био на Голом отоку. То ми је јако сметало, па сам одлучио да одем у иностранство. Радио сам у Чикагу као бубњар у једном српском ресторану. Једно вече, дошли су неки Американци, и газда ме замолио да отпевам нешто на енглеском, пошто сам једини у бенду знао песме на енглеском. И тако мало по мало, почели су Американци све чешће да долазе у ресторан. Тако су једне вечери дошли људи из “Пан Америкена“ и мене позвао газда да их упознам. Рекли су да су чули за мене од својих пријатеља, а и да им се свидело како певам уживо и позвали ме да певам на њиховој прослави годишњице. И сад, кад смо то отпевали тамо, сваки певач је добијао чек да сам напише колико мисли да је зарадио. Ја једини нисам написао цифру. Рекао сам директору да не желим новац, да сам из једне мале земље и да ми је част што сам певао за једну тако велику компанију. На то је он је рекао да не може тако, и наредио је да ми компанија изда двогодишњу бесплатну карту на све летове “Пан Америкена“. То ми је било боље него да сам узео 20000 долара. Захваљујући томе сам обишао скоро читав свет. Целу Европу, Аустралију, Јужну Америку, био сам у Кини, на Филипинима. Једино ми је жао што нисам био на Новом Зеланду, кажу да је то зелени рај. Увек сам ишао тамо где компанија има хотел. Јер они свашта помисле када виде да имам беплатну карту на све летове.  Мислисли су да сам један од власника, и све ти је џабе у хотелу. Једном сам отишао у Манилу са 20 долара, и вратио се после десет дана у Чикаго са иситих 20 долара“.

Његов монолог о путовањима  прекинуо је непознати човек који га је питао за неку књигу. Рекао је да нема више динара и да се само распитује, на шта му је Душан одговорио да није проблем што нема динаре и да прима и девизе. Вративши се за сто почео  је причу о својим књигама.

“Све моје књиге су проживљене. Већину књига сам ја лично преживео, а нешто сам написао на основу сведочења рођеног брата и кћерке. Ово је моја судбина рече, показујући на књигу “Странпутица“. У њој је описан цео мој живот. Ту је прича о Еви, мојој великој љубави која је рано умрла. Њој сам написао посвету, и на почетку књиге пише: “Чак и сада под старе дане, када су све моје муке престале, моја душа је пуна туге. Пробаћу да је истерам напоље заједно са својим унуцима, ако стигнем да преживим. Све је у Божијим рукама, јер судбина је тако хтела. Ево моја, туго моја“. Затим ми је показао књигу “Шанери“. “Ова на пример, је прича о лоповима који су “радили“ у Немачкој. Детаље књиге ми је испричао рођени брат, који је то све доживео. Она се најбоље продаје од свих“

Данас Душан Ивановић живи на релацији Крушевац – Београд. У Београд долази када су неке манифестације попут сајма књига или нека слична дешавања. Највећа радост су му унуци Урош и Бојан, и с њима највише воли да проводи време. Мада како каже и они ће убрзо да порасту, и неће толико времена проводити с њим, јер нико неће да трпи маторце, како каже.  Живот га ојачао, и прича како га скоро ништа не може уништити, осим једино ако му нешто с крова падне на главу. Tако он наставља даље борбу са сопственом судбином…

Dusan Ustevic

Последњи радови

Сви радови

• Интервју недеље5. септембар 2013.У Србији не постоји заштита новинара
• Студентски радови5. септембар 2013.Репортажа – Призрен
• Интервју недеље27. децембар 2011.Голи оток је био фабрика смрти