Репортажа – Призрен

Стари граде на Бистрици, што веков’ма хладна тече, твоје ноћи заборавит’ моје срце никад неће

prizren panorama


Ове Речи Ранка Шемића, у песми “Призренска ноћ“, потврдиће свако ко је бар једном видео Призрен. Српски Цариград, како га многи зову, је град бурне историје, испреплетаних културних утицаја и непроцењивог културно-историјског наслеђа. Он заводи својим препознатљивим шармом и никога не оставља равнодушним. Заљубићете се у Шадрван, призренско злато, метохијско вино или чувене призренске ћевапе.

Призрен се налази на самом југу Србије, у Метохијској котлини. Са све четири стране га окружују високе планине, Ошљак (2212), Паштрик (1978), Коритник (2395) и Шар планина (2585). Кроз град протиче река Бистрица, и њена клисура је један од главних путева ка Призрену. Његова историја започиње у VI веку и он важи за један од најстаријих градова на Балкану. Под окриље Српске средњовековне државе дошао је 1275. године. Златно доба Призрена било је за време владавине Краља Милутина, и нарочито Цара Душана, када је био престоница Србије, и један од најважнијих трговачких центара Балкана. Из тог периода датирају манастир Свети Арханђели и Богородица Љевишка, неки од најзначајнијих културно-историјских споменика српске историје. Од 1455 до 1918. Године, био је под управом Турака. Данашња архитектура града потиче управо из тог периода, када су изграђене чаршије, махале, џамије, медресе, камени мостови…У Призрену данас живи око 200000 становника, претежно албанске националности. Демографски састав града је у потпуности измењен након 1999. године, када је протерано око 18000 Срба. Данас их је у Призрену око 30, и живе у тоталној изолацији.

Када се спуштате ка Призрену клисуром Бистрице, прво на шта наиђете је задужбина цара Душана, манастир свети Арханђели. По историјском предању ово је био најлепши манастир српске средњовековне државе. Цар Душан је желео да остави печат свог моћног царства и уложио је огромно благо у изградњу своје задужбине. Историјско предање говори да је су многи детаљи били опточени златом и драгим камењем. Природни амбијент у коме се налази манастир је неописив речима. Са две стране је окружен планинама, које изгледају као зидови прекривени шумом, између којих протиче река Бистрица. Манастир је у два наврата спаљиван и рушен до темеља и поново обнављан. Први пут је срушен је по доласку Турака, и од његовог камена је изграђена Синан-пашина џамија, данашњи симбол Призрена. Други пут након рата 1999, упркос доласку мировних снага, Албански екстремисти срушили су и спалили обновљене конаке.. Данас изгледа жалосно, попут неког затвора. Окружен бодљикавом жицом, испред улаза га чувају наоружани немачки војници.

Четири километра низводно улази се у град Призрен. Тик уз реку, налази се шеталиште Мараш, које је увек препуно заљубљених парова. Прво што осетите, када дођете овде је прелеп мирис јоргована, који боји и испуњава мирисом целу околину. Шеталиштем доминира Мараш џамија изграђена од белог мермера, који се пресијава на сунцу. Мало даље, низводно низ Бистрицу стиже се до Каменог моста, једног од симбола Призрена. Изграђен је такође од камена срушеног манастира свети Арханђели. Овај мост раздваја стари и нови део града. На левој обали је новији део града, али се и ту налазе значајни културно историјски споменици, попут Богородице Љевишке и Бајракли џамије, који су остали на тој страни након што су Турци изменили природни ток Бистрице. Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина, спада у најлепше српске цркве. Архитектура цркве је специфична, изграђена је у византијском стилу.

Оно што је карактеристично за њу је високи звоник где се налази и улаз у цркву и пет купола, повезаних у једну целину. За време турске власти уништене су фреске а црква је претворена у џамију. Рестаурација цркве је извршена након што је Призрен поново потпао под окриље Србије. Марта 2004 спаљена је од стране албанских вандала, упркос заштити војника УН. Оштећене су многе фреске, које спадају у ред највреднијих баштина СПЦ. 13 јула 2006. године црква је стављена на UNESKO-ву листу светске културне баштине. Данас дели судбину Светих Арханђела, опасану бодљикавом жицом, чувају је “до зуба“ наоружани војници. Друго важно обележје града са ове стране Бистрице је Бајракли џамија, друга по величини у Призрену. Препознатљива је у односу на остале по томе што јој је на врху минарета забоден мач.

Када кренете десно преко Каменог моста улазите у “строги“ центар Призрена, Шадрван. На самом уласку, осећа се опијајући мирис печеног кестена и ћевапа. Ретко ко успе да му одоли. На сваком кораку је видљив оријентални дух града. Читав трг и околне улице су калдрмисане. Трг је кружног облика и све околне улице спајају се на овом месту. У самом центру круга је стара турска чесма са леденом водом. Околна архитектура је изграђена готово у истом стилу. Старе али очуване куће, од којих је свака претворена у продавницу, кафану или посластичарницу. Свака друга кућа је златара, али то не чуди, с обзиром на то да је призренско злато надалеко чувено. Скоро свака жена, чим дође у Шадрван, прво обиђе све излоге редом, застајкујући повремено испред неких, а потом настави својим путем. Обавезно се мора пробати шампита, главни специјалитет призренских посластичара, чији се укус дуго памти. У Шадрвану, на само неколико метара удаљености, налазе се саборна црква Светог Ђорђа и Синан Пашина џамија. Црква је опасана двометарском жицом чиме је нарушена њена лепота. Претрпела је значајна оштећења 17. марта 2004, али је поново обновљена, и данас се у њој врши служба којој присуствују неки од ретких преосталих Срба у Призрену. Испред цркве се до 1999. године налазио споменик цара Душана, али је он срушен од стране Албанаца. За разлику од цркве Светог Ђорђа, Синан-пашина џамија сија пуним сјајем. Највећа призренска џамија одише лептом и доминира целим Призреном. Добила је име по свом ктитору Синан-паши, који је за њену изградњу искористио камен са манастира светих Арханђела, задужбине цара Душана. На њеном улазу на спољашњем зиду је натпис “Ђенет мисали“, што у преводу значи слична рају. Џамија се састоји од куполе, чији пречник износи 15 метара, и минарета, који се издиже изнад читавог Призрена. Недалеко од џамије је још један сквер који води ка реци.

Ту се на улици продаје печен кестен. Мирис се осећа на све стране. Заиста је тешко одолети и не купити бар један фишек. На том скверу мало узводно, тик уз Бистрицу, налази се Призренска Богословија. Саградио ју је велики српски добротвор, Сима Андрејевић Игуманов 1871. године. Марта 2004. године је спаљена и таква стоји и дан данас. Изнад Шадрвана, у подножју брда се налази стара Призренска четврт, Поткаљаја. Њен назив потиче од тврђаве Каљаја, која је на самом врху брда. У Поткаљаји су до погрома 1999. године живели искључиво Срби. Некада један од најлепших делова града, сада је препознатљив искључиво по спаљеним и порушеним кућама. Ту се налазе и две спаљене цркве, свети Спас и света Недеља. Данас о њима нико не води бригу и остављене су на милост и немилост Албанцима, који се не устручавају да их оскрнављују. Када се попнете на сам врх брда, и дођете до Каљаје, застаће вам дах од погледа. Видите цео Призрен као на длану. У даљини видите беле врхове високих планина, а између њих црвене кровове града, између којих се појављују куполе цркава и високи минарети, неке од 45 призреских џамија.

Овај град данас нема сјај који је имао до 1999. године. Изглед му се драстично мења. Граде се модерније зграде, хотели и паркови. Становништво је готово дуплирано за десет година, због великог броја досељеника из Албаније и села у околини града. Старе кафане и ћевабџинице замењују модерни кафићи. Већина православних цркава је спаљено, а само неке су обновљене. Делује као град коме су направили велики ожиљак, коме си ископали очи, али му душу још увек нису узели…