„Новинарска удружења су корумпирана и незаинтересована да помогну новинарима.”
Небојша Вишковић је рођен 27. маја 1970. у Београду. Прве кораке у новинарству је направио у Спортском журналу. Писао је за Журнал, НИН, Темпо, SQ, а хонорарно, за још десетак, углавном спортских часописа. Као коментатор је радио нa трећем каналу, РТС-у, а данас ради на кабловској телевизији Спорт клуб. Коментарише фудбал и тенис. Познат је као “жива тениска енциклопедија“, и важи за најбољег стручњака у коментарисању тениских мечева. Преносио је уживо финала Вимблдона, Ролан Гароса, Mастерс купа у Лондону, као и полуфинала Светског првенства у фудбалу. Осетио на својој кожи шта у Србији значи притисак од стране моћника. Није се повиновао притисцима, па је једном сам напустио, а други пут, изгубио посао.
Студурали сте Правни факултет, а касније завршили ДИФ и Вишу школу за спортске тренере. Откуд Ви у новинарству?
„У новинарство сам улетео сасвим случајно. Док сам студирао права схватио сам да ме то не занима, да ми је превише сувопарно. Тада ме је један другар, који је радио у Спортском журналу, питао да почнем да пишем за њих. Прихватио сам, пошто сам одувек волео спорт а и писање ми је ишло од руке. Написао сам неколико пробних текстова и интервјуа. Задовољио сам, и тако почео да пишем, и то заволео. У исто време сам радио и као тениски тренер, па сам у међувремену завршио ДИФ и Вишу школу за спортске тренере. Тада још увек нисам знао у ком ће се смеру одвијати моја каријера, па сам желео да имам и лиценцу за тениског тренера.”
Радите као спортски коментатор на Спорт клубу, али и често пишете колумне у неким спортским часописима или дневним новинама. Шта вам се више допада, коменарисање или писање?
„Ово што пишем радим из задовољства, понекад направимо неки хонорарни договор, али то радим чисто да ме жеља мине. Уживам у писању, и понекад пишем за неки часопис када ми затраже. Волим писање, и то што сам почео у Журналу ми је много значило у даљој каријери. Ипак, себе сам пронашао у коментарисању. Много ми се више то допада него сам новинарски посао. Никада нисам налазио велико задовољство у снимању прилога, одласцима на место догађаја, монтирању, итд. То ми је било превише споро. Ово ми више одговара, јер одмах има акције.”
На својој кожи сте осетили шта значи притисак моћника, када сте због несугласица са оцем и стрицем Новака Ђоковића напустили РТС, који је прихватио њихов ултиматум да не преносите утакмице. Реците нам како Ви оцењујете заштиту новинара у Србији?
„Не постоји! Не постоји уопште! Мислим да бисмо по том питању могли да се угледамо на неке колеге из других земаља. Мени на пример Италијани падају на памет, као најсолидарнији по том питању. Феноменално су повезани. Када новинар доживи непријатност, тај од кога је он доживео непријатност се нађе на стубу срама. Све колеге крену у заштиту. То код нас не може да се деси, зато што су удружења која би требало да нас штите ем незаинтересована, ем, да не кажем корумпирана. Односно, у земљи у којој се проблеми решавају за 100 евра, лако је све ставити под тепих. Онај ко има пара има моћ. То су, нажалост, судбине сиромашних земаља. Има много новинара који ће без проблема да продају идеале, као и све оно за шта су се залагали, за неки ситан новац. Када дођу такве ситуације, можеш да добијеш интерну подршку, али не и јавну. Тек сада стидљиво неки почињу да се јављају, али то је и даље јако лоше.”
Сада радите као спортски коментатор на Спорт клубу. Преносите фудбалске и тениске мечеве. На који начин се припремате за утакмицу?
„Зависи који је спорт у питању. Што се тениса тиче, ту, иако имам све у малом прсту увек се припремим. Стално “апдејтујем“ податке. Макар играли Федерер и Надал, увек има нешто ново што би било интересантно гледаоцима. Руку на срце, тениски мечеви ми не одузимају толико времена. За фудбалске мечеве припрема траје 2 до 4 сата, све у зависности од тога да ли су ми лига и тимови познатији.”
Шта бисте оценили као најбитнију ставку у спортском коментарисању?
„Сматрам да је припрема најбитнија ствар. Не можеш да седнеш за микрофон неприпремљен. Не можеш да слажеш гледаоца да нешто знаш ако се ниси припремио за то, провалиће те. И, када причаш, да не замараш гледаоце. Они не могу да имају расуту пажњу. Нпр. у фудбалу, ако је нека добра акција, он гледа ту акцију. Потпуно је сулудо у том тренутку причати нешто друго. Треба проценити када су “мртви“ периоди у игри, када треба избацити податке које си спремио. Такође, не смеју се по сваку цену избацивати подаци, јер, ако сам спремио податак о неком играчу, а он се у току утакмице не појави у кадру, то нећу ни рећи, оставићу за другу прилику. Велики број коментатора прави грешку тако што спреми огроман број података, и по сваку цену морају да их кажу. Битно је да не иритираш гледаоце. А не нервираш их ако се не издвајаш. Коментатор треба да одреагује како треба, али да га просто не приметиш. Главни актери треба да буду они који су главни актери, а то су играчи. Ту си, али немој да будеш већи католик од папе, јер то никако није добро. То је бар моје мишљење. Такође, мислим да је важно да знаш када треба да ћутиш. Када треба да пустиш гледаоце да се осете као да су на стадиону.”
Које су ситуације када ви ћутите?
„Кад је најдраматичније. У тенису ћутим кад се игра одлучујући тајбрејк. Само кажем резултат. У тренуцима када сви грицкају нокте, не треба да објашњавам зашто је неко погрешио. То сад није битно. Битно је ко ће да победи. А у фудбалу ћутим после гола, јер желим да гледалац осети ту атмосферу. Моје мишљење је да је тако боље, и то је мој стил.”
Шта је највећа драж у бављењу овим послом?
„Уживам у свему, али путовања су најлепша ствар, а то је и врхунац посла. Када са централног стадиона Вимблдона коментаришеш уживо финални меч, то ти показује да си дошао до самог врха овог посла. То је оно што те испуњава задовољством. Осим тога, гледаш својим очима меч и можеш да осетиш атмосферу. Међутим, људи имају погрешну слику о путовањима, јер мисле да могу да одем тамо и да се лепо проведем. На путовањима се највише ради. Од јутра до мрака се ради без престанка. Ако стигнеш мало да прошеташ супер си прошао. Путовања јесу супер ствар, али су доста напорна.”
Последњи радови
Интервју недеље5. септембар 2013.У Србији не постоји заштита новинара
Студентски радови5. септембар 2013.Репортажа – Призрен
Интервју недеље27. децембар 2011.Голи оток је био фабрика смрти