Двадесет година високог нивоa

Крај првог и најтежег дана радне недеље. Коначно! На телевизији ништа ново – вести, рекламе, нова епизода старе серије, још мало вести… Ипак, Београђани имају привилегију да понедељком увече погледају програм који ће их инспирисати. Спирала у горњем десном ћошку екрана, тренутна температура и сат који показује неколико минута после једанаест. Почиње ”Ниво 23”… и тако већ двадесет година.

На ниској фотељи у студију седели су панкери, сликари, писци, режисери, директори школа, духовници, а прекопута њих је Велимир Веља Павловић, новинар познат по томе што уме да слуша. Његови гости креативни људи који као да су премало скандалозни и атрактивни за друге медије. Управо избором људи које сматра вредним, али не нужно профитабилним за телевивију, Павловић се бори за независност своје професије.

nivo23

Како бирате госте за емисију?

– Новинари имају стварно срећу да споје посао и живот, оно што им је каријера и оно што им је приватно. Интересујем се за културу и онда сам размишљам о људима које бих волео да упознам, чија мишљења бих хтео да чујем, књиге да прочитам, изложбе, филмове да видим. То је једна ствар, а друга ствар је што, кад радите мало дуже, онда направите један круг својих пријатеља и још шири круг, да кажем, саветника. Имам пуно познаника који знају шта би могло у мојој емисији да буде и онда ми они често јаве. Мислим да није тешко наћи добре саговорнике, паметне људе који су ван главних токова медијских појављивања, које нико не интервјуише, а они то заслужују.

Да ли имате нека своја правила за вођење интервјуа?

Знате, човек своју кожу ставља пред цеви тих камера. Ја ћу самог себе да обрукам ако не ваља та емисија, да испаднем будала, нема ту никаквог сакривања и онда увек размишљам после сваке емисије шта је ваљало, шта није. После оволико година рада, имам неки систем и знам шта би требало, шта не би. Можда једна од карактеристичних ствари чега се чврсто држим јесте да се не расправљам са гостом, да се не свађам. Нисам ја дошао ту њега да научим памети. Ако сам га већ звао, онда сам добро размислио зна ли он шта да каже или не, и онда га пустим да прича и нема разлога да се ја ту сад истичем, да ја нешто као боље знам. Можда нешто чак и боље знам код понеког, али то апсолутно није битно. То није поента мог посла. Ја знам да не смем никако да спавам поред госта – као, спремим питање и ћутим и постављам, а он прича, него чим осетим да ми није јасно, ја знам да ни овима који гледају с друге стране екрана није јасно, и онда морам да објасним и себи и њима шта је заправо гост хтео да каже.

Како сте изабрали да се бавите новинарством?

Новинарство је било, мислим да је и данас, једна професија за људе који имају снове, који желе да мењају свет, који хоће и себе да поправе и да напредују. Мене је фасцинирало то што је новинарство тако отворено да може човек да иде до тих највиших литерарних висина јер су многи велики књижевници били новинари у почетку и у неком периоду свог живота. Осим тога, новинар може да преокрене, да поправи своју околину. Наравно, није без значаја и то што новинар има једну врсту, није баш авантуристичког, али занимљивог живота – може пуно да путује, да упознаје људе, најлакше оне који му се свиђају.

За себе кажете да сте флегматични – да ли је то опасно у новинарству?

Могуће да јесте, већина новинара су продорни и доминантни, екстравагантни, гласни, али, као и у свакој професији, и овакви какав сам ја нађу своје место. Ја се сећам кад сам дошао у редакцију првих месеци – ту је било неколико уредника који су мислили „шта ћемо ми са овим да радимо“, јер они су мене оставили овде после праксе да радим хонорарно. Човек наметне себе, то је у свим професијама. Свако има свој стил, само треба да пронађе енергију, да из себе породи, да обликује из себе самог и околину на тај начин да његов стил, његов карактер буде потребан или да буде признат.

Како се борите за слободу медија?

Човек се бори тако што не да да га компромитују. Сад ми је лакше, зато што имам године, искуство, углед. Новинар никад не сме да пристаје на уцене, на услове које власници дају. Те се границе стално померају, слободе, не власничке самовоље, него слободе. Стално идемо према нечем што је слободније и боље него што је било пре. Знате, ни старијим новинарима какав сам ја није лако да раде без младих новинара. Нису старији увек будале и конзервативни, али треба их подсетити, боцнути, мање постају осетљиви. Човек уз године и праксу стекне једну врсту рутине која постаје мање осетљива. Млади су много више осетљиви, много брже виде, много више их боли то што не ваља, а стари се навикну, па могу да трпе. Треба их опомињати.